Anđa voli da šeta sa babom. Jer te šetnje nemaju cilj i rok. Sa roditeljima je uvek žurba i bezbroj pitanja, ili neke opomene, uputstva i lekcije. Sa babom voli da ćuti. Ulica se suzi samo za njih dve, ali se misli otvore, postanu lake i hitre, dodirnu nešto, pa ga puste, sleću bez uzdaha na teške teme, nekad se smeju, često zadremaju i bore se za još jedan korak.
Zima je bila. Anđa je jednu ruku držala u džepu, a drugu je stisnula u pesnicu i gurnula babi u šaku sa hladnim prstima. Ali, nije želela ništa da menja. Istina ne mora biti uvek dragocena. Nekad je sva od igala.
Tišina i korak po korak. Baba nešto pita, Anđa kratko odgovara. Pa opet dugo ćute. Nekad Anđa podigne glavu i vidi kako baba gleda neodređeno, poželi nešto da kaže, pa odustane. I onda, ne zna ni ona zašto:
– Baba, koga ti najviše voliš?
Pauza traje dugo. Zatim stiže odgovor sa izvesnom dosadom u glasu:
– Tebe i Andru.
Anđi ovo izgleda kao kad redar prijavljuje odsutne. Ceo spisak.
– Ali, koga pod jedan?
Opet pauza. Tišina počinje da joj smeta jer liči na namešten rezultat.
– Pod jedan, tebe i Andru.
Nema Anđa ništa protiv da sa bratom deli prvo mesto, samo joj smeta babin ton, raznežen, a šupalj, kao kod onih tetaka na slavi koje je vole jednom u godini. Zato postaje ciljano zla:
– A mamu ne voliš pod jedan?!
Pauza je još duža. Baba je priterana uza zid.
– Pa, volim i mamu. Naravno da je volim. Ona je moje dete.
Anđa se prišti od tih ispravnih odgovora. Želi da baba već jednom izađe iz lažljivih papuča, iz tog iznošenog konfora, rizikuje, bude svoja, ne liči ni na koga.
– I mamu voliš pod jedan?!
Ovo je već glas iskusnog islednika koji neće odgovor, već slom i poniženje u duši svoje žrtve. I ono je tu:
– Pa, ne može to tako da se meri. Volim vas sve. Mama je nešto drugo. Ne znam kako da objasnim. Nema pod jedan, pod dva…Svi ste moji.
U Anđi sve vrišti. Baba!!!!! Ista kao Zoka štreberka kada je učiteljica uhvati da ne zna lekciju.
– Pa, ne počinji rečenicu sa pa, tako ti uvek kažeš. Pa, pa, pa…sve na pa…svaki odgovor. Zato što lažeš!
Tek tu je baba stala, savila se do oči u oči, gledala Anđu par trenutaka ćuteći i izašla iz klišea:
– Anđo, ne mogu da vas ređam. Dovoljno je što vas volim. I previše za moj ukus. Nekad stvarno previše!
Anđa je uzdahnula i sve gorke reči su se zaledile. Progutala ih je tako nazubljene. Odrasli ne znaju da pričaju o ljubavi. Iskrenost im se zaturila iza pristojnosti. Izgubila u želji da budu ispravni. Poravnjala se u fraze. Moraš ih dobro očepiti da progovore…otvore srce za istinu…čak i kad je od igala…da trepnu svojim jezikom…iskoče iz mase istih. Tako ih deca mogu prepoznati.