Сигурно сте већ рекли свом детету да никада не сме ући у аутомобил са странцем и отворити врата незнанцу. Али то нису сва правила која дете треба да научи да би било безбедно.
Одред за потрагу и спашавање „Lisa Alert“ је добровољно непрофитно јавно удружење, које од 2010. године трага за несталим особама. Имају велико искуство и практично знање, које волонтери деле са свима. Али само читање ових препорука није довољно, важно је да их користите. Важно је такође схватити како правилно поступати ако се невоља већ десила и дете се изгубило.
1. Ако идете са дететом на неки културни догађај где се очекује гужва, пре самог поласка направите фотографију свог детета. Родитељи који су изгубили дете понекад губе остатке разума и свести; не могу да кажу шта је дете носило, које је боје мајица или панталоне. Биће много лакше потражити дете показујући фотографију.
2. Ако знате да би дете требало да се креће од школе до куће, од школе до тренинга, од вас до баке 30 минута, а након 60 минута се није појавио, можете почети да тражите. Морате почети да пишете и зовете апсолутно све: бивши мужеви, деде и баке, родитељи другара из разреда, наставници. Немојте мислити да је то знак да сте паничар и да је непријатно. Биће незгодно ако га никада не нађу. А онда, кад се дете пронађе, не заборавите назвати све, јавити да је сад све у реду и захвалити свима на њиховој бризи. Зашто се то ради? Па, никад се не зна шта би се могло догодити. На пример, дете би се могло нечега уплашити, могло је побећи од некога, а кад је било у условно познатој области, могло би да оде на бар неку познату адресу.
3. Позовите полицију, дајте изјаву о несталом детету – морају је прихватити и одмах започети претрагу. Закон да се чека 24 часа више не постоји.
4. Важно је да научите дете да вас зове кад однекле крене и када стигне тамо где је пошло. И на ово се морате навикнути показујући пример. Мама и тата се међусобно зову пред дететом и обавештавају једно друго да су кренули кући с посла “Бићу код куће за пола сата.” Можете усредсредити пажњу детета на то, објаснити му да се не контролишемо међусобно, већ једноставно бринемо једни о другима. Јер, ако не види како одрасли то раде, мислиће да је то био само ваш начин да га у детињству држите под контролом.
5. Корисно је и адолесцентима и старијим особама да инсталирају бројне апликације на телефон, које прате локацију. Рецимо, за Андроид постоји апликација Friends locator, у којој можете формирати породичну групу и у сваком тренутку видети где се ко налази. Међутим, сви ови програми захтевају да телефон буде повезан на Интернет. Имајте на уму и то да, ако се испразнила батерија телефона, ова услуга не ради. Зато је важно што пре почети потрагу.
6. Учимо децу да кажу не и да не слушају непознате одрасле људе. Код куће децу учимо да слушају мајку, оца, дадиљу, баку, учитељицу, комшиницу, домара, познаника, да се не свађају са свим тим људима, да буду уљудни. Као резултат тога, добијамо децу која одлазе са непознатим одраслим особама. У једном експерименту у ком је учествовало 50 деце којима су пришли непознати одрасли људи, само једно дете није отишло са незнанцем. То не значи да децу треба да застрашујемо и усадимо им веровање да су сви странци претња. Не. Деци треба објаснити ствари овако: нормални одрасли људи не питају децу за помоћ, не траже да им нешто узму, да деца пођу с њима, не нуде им никакве слаткише кад родитељи нису ту, нити им обећавају да ће им нешто дати. Наравно, треба да помогнеш старој баки да понесе тешку торбу из продавнице до улаза или да отвориш врата тети која гура колица. Али даље од тога, само треба рећи: “Мама ми не дозвољава да наставим.”
7. Чак и ако је ваше дете ишло улицом и срело вашег комшију или познаника који нуди да га доведе кући, научите дете да у том тренутку треба да каже: „Чика Миша ме је срео на путу и нуди да ме врати кући.“ Ви тада позовите Мишу и уверите се да је дете уз њега.
8. Ако вас дете или старији рођак назове и каже, “дођи по мене, молим те”, тог тренутка устаните и крените. Можда дете не може да каже да га неки чика упорно гледа, јер је та особа у близини.
9. Научите дете да вришти. Веома много деце и одраслих не зна да вришти. Идите у парк, у шуму и почните тамо. Покажите му. Онда пробајте у граду, чак и на Тргу.
10. Друштвене мреже: ни у ком случају деци не сме бити забрањено коришћење друштвених мрежа. Пустите га да отвори свој профил, тако ће се пред вашим очима појавити информације о томе шта га занима, коју врсту музике слуша, са ким је пријатељ. Једном месечно, погледајте његову листу пријатеља, требало би сви да вам буду познати. Водите рачуна о препискама и сумњивим профилима који прате ваше дете. Углавном, ако покушате да забраните, дете ће вероватно ипак користити друштвене мреже, само ви то нећете знати.
11. Порнографија је најбезопаснија ствар која се може наћи на Интернету. Такође можете пронаћи информације о самоубиствима, дрогама, интернет-насиљу.
12. У животу и мрежи важно је да дете зна да никоме ништа не дугује. Веома је важно да се ова идеја усади дететово размишљање. Ако странци нешто затраже, увек се запитајте: зашто бих то радио? Зашто бих вам послао своју фотографију и рекао свој телефонски број?
13. Проведите неколико сати са дететом за рачунаром, личним примером покажите шта он треба да ради кад је онлајн и како треба да користи рачунар и интернет
14. Ако се дете изгуби, кад га пронађете, молим вас, не вичите на њега. Објасните да сте били забринути и зашто је то што се догодило опасно.
Извор: lizaalert.org