Бити родитељ значи – подићи независно људско биће

фебруар 10, 2017

Као резултат исувише контролисаних, такорећи дезинфикованих међусобних односа, деца данас одрастају без прилике да науче како да сами бију своје битке, а стално мешање одраслих поручује им и да за такво нешто уосталом нису ни способни.
Ненадзирана игра заправо је од кључне важности за дечји емоционални и 1_ razredсоцијални развој. Она помаже да дете савлада друштвена правила, као и да научи да ствара своја. Смањење учешћа игре у детињству, одражава се на нашу способност грађења односа са људима када одрастемо – кроз игру ми учимо да дајемо и узимамо, да разумемо туђа осећања, да решавамо конфликте – што је основа сваке везе, упозорава психолог Бернардо Кардучи (Bernardo J. Carducci) са универзитета Индијана.
 „Стакленик“ родитељство
Деци је неопходно да науче да се самостално носе са ризицима и изазовима друштвеног живота – почев од најобичније чињенице да их нико неће волети само зато што постоје, као што су вероватно навикли код куће, па све до непријатних сусрета са безобразним и злонамерним особама – управо зато што ће их такве ситуације пратити читавог живота, а родитељи и васпитачи неће вечно бити ту да решавају проблеме уместо њих.
Иако сви, наравно, желимо да поштедмо своју децу од било какве врсте патње, било да је у питању одеран лакат или повређена сујета, лоша искуства и неуспеси неопходан су део процеса учења и сазревања, па без њих деца остају потпуно неприпремљена за живот који их чека. „Стакленик“ родитељство, где су деца под сталним надзором и где им се поклања превише пажње, сматра дечји психолог Дејвид Андерег, чини децу превише самосвесном, и превише опрезном. „Ако сваки ваш цртеж заврши на фрижидеру ваших родитеља, ви нећете бити слободни да се глупирате и правите грешке“, додаје Андерег.

Када би се тренд сувишног штићења окончао заједно са детињством, још би било добро. „Интензивно родитељство“, међутим, наставља се данас све док мамина и татина чеда дебело не зађу у тридесете. На студијама, деца се јављају родитељима преко мобилног неколико пута дневно, извештавају шта су јели, шта су учили. Све нормалније постаје, како власник једне њујошке пи-ар агенције примећује – да родитељи упућују жалбе шефовима зато што мисле да њихова деца превише раде.

Статистике показују да је и чувено рано осамостаљивање деце, карактеристично за протестанске културе Западне Европе и Америке, данас све више ствар прошлости. Уместо у раним дведесетим, деца данас напуштају родитељски дом скоро деценију касније, са тенденцијом да се врло брзо врате у топло породично гнездо – скоро 30% младих у Британији припада овој „бумеранг“ генерацији која је спремна да уживање у сопстевној независности врло лако жртвује зарад маминих колача и плаћених рачуна, па се самосталног живота одричу чим им посао досади и престане да их „испуњава“ или их стан какав могу да приуште почетничком платом више не задовољава конфором. Двадесете године живота данас су чак прерасле у једну посебну етапу у одрастању, под називом „постадолесценција“, а према класичним параметрима, само 31% мушкараца и 46% жена данас се са тридесет година може сматрати одраслим. То је више него дупло мање у односу на 1960. годину.
Пројекат „дете“
Дакле, чини се да је идеја, да бити родитељ пре свега значи – подићи независно људско биће, данас потпуно заборављена. Уместо да изложе сопствену децу животу, како би она низањем успона и падова израсла у способне одрасле јединке, родитељи данас очајнички покушавају да прекроје читав свет по мери својих чеда, чинећи им тако најгору могућу услугу. Ни родитељи, нити друштво, не могу свет вечно да придржавају, како не би пао на плећа сиротог потомства.
За почетак, морали бисмо да порадимо и на себи самима – то што родитељство схватамо као арену за тренирање сопственог савршенства а децу као свој најважнији „пројекат“ – чинимо управо зато што и себе саме схватамо превише озбиљно. Са друге стране, презаштићено и хипернадзирано дете на почетку може да делује као мања брига, али заштита једног дана неминовно почне да пада. Кад-тад, ваш малиша заборавиће своју кацигу и антибактеријски гел – па макар то било и у четрдесетој – и оде ваше стаклено звоно у парампарчад.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама