Znam da ćemo promenom sebe postići najviše, zato i pišem…tako radim na sebi i menjam sebe.
borba za alimentaciju12 godina vijam alimentaciju! Jebenih 12 godina visim u sudu i isterujem “pravdu”!
Svake godine, jednom, dvaput, nekad i više puta.
Tražim (zahtevam) alimentaciju za svoju decu, pravo za sebe kao samohranu majku i pravo za svoju decu!
I za svu našu decu!
Borba za alimentaciju
Jednog od pelena, pa sad već do male mature i drugog od predškolskog uzrasta, pa do sutra punoletstva.
I tako ja godinama idem na sud, prepričavam kako mi je teško, negativna sam i ljuta kao ris, ponižena i povređena kao žena, kao ljudsko biće, srećna jer imam dva sina zdrava i prava.
Pravo na socijalu nemam, dečiji dodatak takođe, alimentaciju ne dobijam, iako imam pravosudno i pravosnažno sudsko rešenje, za stipendiranje školovanja takođe ne ispunjavam uslove…kažu velika mi plata!
Pa, nije loše zarađivati 380€ za ovo vreme i u ovoj zemlji, ako si samac. A i to je već diskutabilno.
Hoćemo tako do kraja života?
Ko štiti našu decu (bila ona zdrava ili bolesna), a ko štiti neodgovorne roditelje koji se ne pojavljuju na sudu i na taj način izbegavaju svoju obavezu?
Ko ih i zašto štiti kad rade na crno da ne bi davali alimentaciju?
Ko ih štiti kad daju otkaze u firmama, čim se sazna gde rade?
Ko ih bre štiti kad svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu prepisuju na neka treća lica, kako bi izbegli plenidbu?
Sud nema s tim veze, milicija takođe, izvršitelji se plaše svoje senke, država bože sačuvaj (koja država?), pa ko onda ima?
Pustićemo ih tek tako da žive, stvaraju sebi nove živote, stvaraju i poštuju svoja pravila, jer im niko ne može ništa???
Onda nakon čitave decenije bede, emocionalnog i finansijskog siromaštva, nedostatka podrške, kreću zdravstveni problemi tipa visokog pritiska, poremećenog rada štitne žlezde, hroničnog umora, bezvoljnosti i životarenja.
I nikom ništa, jer to je normalno!
Sedi, ćuti i trpi, jer ipak imaš posao, krov nad glavom, decu.
Zar treba da ćutim?
Neću da ćutim! Nisam sposobna da ćutim!
Ne pristajem na ovo!
Jer, sin napušta školu, hoće da radi. Želi da izlazi, da se druži, da kupi patike bratu, da bi brat mogao da se ponovi za matursko veče, želi da pomogne mami.
On želi da ga otac kojim slučajem nazove posle šest godina neviđanja i čestita mu punoletstvo. Želi da se oseća korisnim, želi da uživa u svojih 18! I nije jedini!
Žao mi je, ali ga ne krivim.
Ide mu se na more. Ide se i meni.
Gde je tu zaštita? Šta je to zaštita?
Zaboravili smo.
Ljudi se pomažu, neljudi vladaju!
Rečnik je ostao uskraćen za reči pravda i odgovornost.
A bile su tu, nekada. Nema ih više. Pojelo ih vreme, pojeli ih mi. Od gladi.
Zašto je to tako? Ne znate?
Da bi porodica ostala na okupu, da bi ljudi ostajali po svaku cenu u braku, da žene ne bi imale gde da odu, jer znaju šta ih čeka.
To je njihov cilj!
Ukalupiti ljude po svaku cenu!
Pa makar se i vređali, maltretirali, zlostavljali, ostali bez poštovanja i ljubavi.
Radi reda.
Da se razumemo, ja nisam protiv braka, štaviše cenim i poštujem tu zajednicu iznad svega, ali…na silu ništa.
To ne ide na silu, ali za neke stvari je sila iz raja izašla!
Zato apelujem na sve vas koji ste pročitali ovo do kraja i izdržali, da pomognete svojim idejama i predlozima.
Šta činiti, kako se pokrenuti i kako formirati alimentacioni fond?
Autor: Dragana Sekiz Titelac
Izvor: labella.life