Врло једна необична ствар.
Процедура доста неплеменита. Некако квари чаролију. Да ти не причам.
Предаш се у руке непознатим људима онако подбуо и никакав, у некој роза спаваћици што се везује позади, сам на свету целом, гологуз, као нека људска хрпа.
Лежиш док те убадају, гледаш у онај плафон, већ помало дрхтиш, јер сала је хладна, инфузија је хладна, процедура је хладна, а тако рањивом чини ти се да су и људи такви.
Стављају ти маску на лице, добијаш упутство да бројш уназад од десет, осећаш да ти код седмице језик већ задебљава и испада, али немаш више ни снаге ни контроле да га вратиш унутра. Последње што помислиш је да ћеш у случају да нешто крене по злу умрети тако исплажен и отромбољен, никако као краљица каква си до тада замишљао да јеси, већ више као нилски коњ ког је ударио ауто.
Онда се будиш.
Не знаш где си.
Не знаш ко си.
Не знаш шта те снашло.
Не знаш да ли си жив.
Не знаш да ли ти је живо дете.
Не знаш ништа.
Онда плачеш.
Онда твоје цимерке дозову некога да ти нешто конкретно каже.
Онда ти кажу да је све ок.
Онда и даље плачеш.
Онда боли целу ноћ. И цео дан. Док сви спавају, боли. Док неки пролазе ходником и смеју се, боли. Док сви твоји славе, боли. Док ти причају да су ти дали све дозвољене дозе аналгетика, и даље боли.
Онда пожелиш своју бебу, али не може одмах. Може сутра.
Онда пошаљеш теткицу да је фотографише, а она ти донесе далеки обрис твога детета чије је лице сакривено иза дебелог прста на објективу.
Онда опет плачеш.
Онда дође нека девојчица од 12 кг да ти помогне да устанеш јер мораш.
Онда јој кажеш да те не зајебава и да пошаље неког ко је у животу појео нешто више од детелине јер имаш сто кила и не желиш да будеш упамћен као неко ко је случајно ишчупао медицинској сестри руку из рамена.
Онда не устанеш, и будеш обавештен да ниси устао на сопствену одговорност.
Онда идеш у wc.
Ходаш лагано држећи се за зид, повијен на напред, са осећањем да ће ти утроба испасти сваког тренутка.
Онда се седам сати касније исто тако вратиш у собу.
Онда ти је донесу.
Онда је пољубиш.
Једанаест година касније не можеш више да је подигнеш, и мораш да пазиш шта причаш, да не повредиш њена осећања.
Ма немојте кћери, извините, много сте ми Ви паметна.
Дивна Пешкир