Moderne tehnologije i svakodnevna užurbanost sažele su naše živote na slike i utiske, a nisu nam produžile rok trajanja. A kad pitate one retke koji su odoleli iskušenjima i postigli dugovečnost, oni su obično umeli da se isključe iz vrtloga brzine, umeli su da ne žure i da deluju natenane, dok pripremaju jelo, doručkuju ili obavljaju svoj posao, jednom rečju, posvećivali su dovoljno pažnje svemu do čega im je stalo i obično se to isplatilo.
Pažnja je sposobnost. Ona zadržava našu misao na određenom zadatku bilo da je to prelazak preko pešačkog prelaza, čitanje knjige ili operacija pacijenta. Odjednom je ova reč postala uzrok za ozbiljnu promenu u srpskom obrazovanju.
Neko je u(s)tvrdio da deca nemaju dovoljno pažnje da isprate predugih 45 minuta, pa se ne bavimo ovim mislenim padom ni njegovim uzrocima, već mu takoreći udovoljavamo – skratićemo časove na 30 minuta. Na stranu što su do juče takvi časovi bili problem i reagovalo se kako uskraćuju deci znanje, ovakav vid pristupanja problemu je radikalan i verovatno nenamerno šalje pogrešnu poruku, a svakako ne priprema decu na život.
Lako je razumeti da čas od 45 minuta nije 45 minuta predavanja, a nastavnici, učenici i njihovi roditelji to uglavnom znaju.
Od „Dobar dan, deco! Kako ste?“ do upisivanja časa i evidentiranja odsutnih, ako u razredu nema nikakvih problema, najpre valja najaviti nastavnu jedinicu, istaći ciljeve časa (tako su nas savetovali) ili jednostavnim rečima – zagolicati maštu i „isprovocirati“ pažnju učenika… Ne pominjem one slučajeve, a neretke izuzetke, kada u zavisnosti od uzrasta, zateknete uplakano dete u mlađim razredima i dužni ste da ga pitate zašto plače, ili ispravljanje neke krive Drine koja je baš tog dana potekla među školskim klupama…
Od pokoje šale, koja je pedagoški i te kako neophodna, preko najave do čitanja, recimo, epske pesme i najracionalnijem nastavniku proći će bar 5 minuta. (Eto, plaćaju nas i da se šalimo!) Za dužu epsku pesmu, uz objašnjenja i samo površno kulturno posredovanje, potrebno je opet najmanje 20 minuta, što znači da vam ostaje još 5 minuta da napišete naslov na tabli, odredite književni rod i vrstu. Nema vremena za utiske, za razumevanje pročitanog (a na tome se mora raditi, to je vrednost prve vrste), za složenija tumačenja… Kad je reč o nastavi srpskog jezika i dužim tekstovima, zaključite i sami. Ukratko, ostaćemo nemušti. A ako u tom odeljenju imate dete krhkije sposobnosti koje nastavu pohađa po individualnom planu, onda je i čas od 45 minuta prekratak i na njemu se o tu decu nenamerno ogrešimo često izlazeći iz učionice sa mišlju – trebalo mi je još malo vremena sa njom/njim.
Moraću da kažem nešto i o darovitoj deci, a suprotno kuknjavi zabrinutih, ima ih dosta! Ona klonu kada ih samo nekoliko puta u toku časa prozovete da kažu svoje mišljenje, traže da se iskažu, da polemišu, a svi duhovno uzrastamo iz takvih polemika – i nastavnici i đaci…
Empatija se budi upravo ako detetu date šansu da dovoljno dugo nosi tuđe cipele, svejedno jesu li one Pilipendine ili pripadaju Blagoju kazandžiji, a empatiji tek treba dati mesta povećanjem broja časova književnosti u nastavnom planu i programu.
Izađimo sad iz učionice i iz škole! U svakodnevnom životu sve procenjujemo prema posvećenoj pažnji, od trgovca do doktora… Kasirka koja ima vremena da vam pomogne da spakujete kupljenu robu u kese i lekar koji valjano uzme anamnezu, biće nam više po volji od onih koji žure. Nije život Tik-tok klip i ne treba mu se upodobljavati. Sveštenik treba revnosno i duhovno sveprisutno da služi liturgiju, hirurg da operiše nekoliko sati, pa i individualni trening traje više od 45 minuta. Mogu li nosioci mnogih profesija skratiti svoje delovanje bez posledica? A gde su ti ljudi sticali pažnju i postajali korak po korak profesionalci, ako ne u toku ozbiljnog obrazovanja? Dakle, treba da pripremimo decu za život, a ne da im podvalimo da „jefitno“ prođu u školi, pa da onda skupo p(l)ate u životu! Jer bez znanja i pažnje, sa čim će izaći pred životne nedaće, dužnosti, pa i pred sopstvenu decu?
Zato, treba da razmislimo svi, bez sujete, bez promišljanja o prečicama i uštedama, bez ostrašćenosti, i odaberemo duže trajanje – od časa do života, a to je u čvršćoj vezi nego što mislimo…
Autor: Dragana Glišić