Лични став

Дечја недеља је за нама. У њој, један дечак убио је друга. Једна девојчица убола је другарицу ножем.

Доносимо вам тужну причу о суноврату односа према образовању из једне београдске школе. А вероватно је само једна од милион

Зашто нам школа изгледа као отрцани Дон Кихот?

Драган Кобиљски: Наша убијена деца су добила простор величине 1×2 метра, оивичен мермером и они овоземаљских жеља више немају

ТикТок школа и зашто деца не треба да се „школују“ да буду инфлуенсери

Коме желиш освету, шаљи га у просвету!

Мајка: Када смо почели да сумњамо у то да нешто није у реду

Наставница из Шапца: „Ми нисмо чиниоци, већ пуки извршиоци спремни да немоћно ћуте и праве се како све штима. Ми се сами дајемо исцепити из корица, згужвати и бацити у канту“

Зашто школа ЋУТИ?

А сатић смартић? Како мислите не могу да их носе на руци?!

Једна мајка свим наставницима: Молим вас да будете хероји јер је сасвим јасно да, осим вас, никога другог немамо

„Моје дубоко поштовање свима који су ушли првог септембра у учионице у овој земљи и насмешили се нашој деци“

Вања Грбић о томе зашто су деца из провинције успешнија од деце у Београду

И тако ја, мотивисана Смерницама, спроведем анонимну анкету међу својим ученицима