Priče

Tanju sam poznavala od malena. Majka joj je bila neuka žena, domaćica. Jednom su došle kod nas, da se sklone. “Samo ćemo malo“, rekla je majka. “Dok rakija ne izlapi iz njega…“

Momo Kapor: ”Otkako znam za sebe, uvek sam živeo u najgorim vremenima, nikad u najboljim”

Jedan učitelj zamolio je učenike da na list papira napišu imena svih osoba koje ne podnose. Sutradan su u školu morali da donesu – paradajz

Nema, ne može, videćemo, biće… to je bio početak svih rečenica kojih se Ivana tako jasno seća

Sandra je bila školski primer deteta kome su sva vrata bila otvorena. Devojke pred kojom je bila svetla budućnost. Ali depresija, depresija vam je jedna lažljiva poganština…

Priča o splavu koju SVAKO treba da pročita

– Bako, zašto kokoška nosi petla kad je on veći? – Pa, neka ga nosi kad je luda.

NEVEROVATNA priča: ”Zar smo mi stvarno gluplji od insekata?!”

Emir je bio dete ulice, raskrsnice, dete koje nije imalo perspektivu, ničije dete. A eno ga sada…

D je kod mene došao u petom razredu. Imao je nesreću da se odrasta sa majkom nespremnom za život, a sistem za njega nije mario

Jedne noći, učiteljica je usnila san. A u tom snu, pojavila se jedna drugačija škola

Kod moje babe, uvek je sve bilo na svom mestu. Osim babe

Nil Gejmen: Imamo obavezu da čitamo NAGLAS našoj deci. Da im čitamo ono u čemu uživaju. Da im čitamo priče od kojih smo već umorni

Svi, dakle, imamo kapacitete da budemo dobri i osećajni. Gde ih na kraju izgubimo ili ko nam ih ugasi?