U poslednje vreme sve češće svedočimo protestima različitih društvenih grupa u Srbiji – od studenata koji traže bolje uslove obrazovanja, preko prosvetnih radnika koji se bore za dostojanstvene plate, do kulturnih i naučnih radnika koji upozoravaju na urušavanje umetnosti, kulture i nauke. Ovi problemi nisu samo izolovani incidenti već deo dubljeg, sistemskog problema koji oblikuje društvo. Kada posmatramo Japan, vidimo primer zemlje u kojoj su društvene norme, obrazovanje, pravosudni sistem i mediji usmereni na stabilnost i dugoročnu izgradnju društvenih vrednosti. Da li se u tome krije ključ rešenja?
Primera radi, u Japanu, za razliku od Srbije i zapadnih zemalja, privatni život javnih ličnosti gotovo da ne postoji za publiku. Zato se japanske poznate ličnosti nazivaju idoli, jer oni su upravo to – uzori, nedodirljivi, besprekorno predstavljeni, bez skandala, bez javnih veza i brakova, jer bi otkrivanje bilo čega iz privatnog života moglo u potpunosti da im uruši karijeru. Žuta štampa tamo ne postoji, a čak i kriminal, iako postoji (Yakuze), deluje iz senke i na izuzetno je niskom nivou, ne narušavajući privid savršenog poretka.
Što se tiče rijaliti programa, oni u Japanu postoje, ali se značajno razlikuju od onih na Zapadu. Japanski rijalitiji često su usmereni na humor, ekstremne izazove, društvene eksperimente ili takmičenja, ali bez vulgarnosti i otvorenih skandala. Za razliku od zapadnih rijalitija, u Japanu nema preterane drame, agresivnih sukoba niti eksplicitnog sadržaja. Učesnici su pažljivo birani, a javne ličnosti izbegavaju učešće u rijalitijima koji bi mogli da naruše njihov imidž.
Kada je u pitanju obrazovni sistem, japanski je jedan od najrigoroznijih i najdisciplinovanijih u svetu, sa velikim fokusom na kolektivizam, radnu etiku i akademsku izvrsnost. Veliki fokus je na testovima i prijemnim ispitima koji su izuzetno teški i od kojih zavisi ulazak u dobre srednje škole i fakultete. Većina škola zahteva nošenje školskih uniformi i strogo poštovanje pravila ponašanja. Učenici sami čiste učionice i školske prostore, što podstiče odgovornost i kolektivni duh. Nastava traje oko 240 dana godišnje, što je znatno više nego u zapadnim zemljama. Mnogi učenici idu na dodatne časove u privatne škole (Juku), kako bi se pripremili za ispite. Japanski obrazovni sistem stvara disciplinovane, vredne, odgovorne i obrazovane ljude.
Pored obrazovanja i medijske kontrole, još jedan stub japanskog društva je uređen i efikasan pravosudni sistem. Stopa kriminala u Japanu je među najnižima na svetu, a kazneni sistem je izuzetno strog i efikasan. Pravda se sprovodi brzo, a poverenje građana u institucije je visoko. Korupcija u pravosuđu je retka, a sudske odluke se poštuju bez izuzetka. Kada bi se slični standardi transparentnosti i efikasnosti primenjivali i u drugim zemljama, mnogi problemi bi se mogli sistemski rešavati umesto što prerastaju u hronične krize.
Japan nije savršeno društvo, ali njegov sistem pokazuje koliko je dugoročno planiranje ključno za stabilnost i razvoj. Kada društvo ulaže u obrazovanje, kulturu, pravosudni sistem, profesionalne standarde i prave vrednosti, smanjuju se problemi poput korupcije, nesigurnosti i ekonomske nestabilnosti. Možda nije rešenje kopirati Japan, ali sigurno možemo izvući važne lekcije iz njegovog primera. Ono što je sigurno jeste da je stabilnost rezultat sistema koji funkcioniše, a ne samo individualnih napora građana. Zato je važno da ne posmatramo probleme kao privremene, već kao deo dubljeg sistema koji moramo graditi dugoročno, sa jasnom vizijom budućnosti.
Tatjana Jovanović, master profesor srpskog jezika i književnosti