Посао предавача није лак, али не деле сви то мишљење. Прочитајте, у наставку, које четири заблуде о професији наставника су најчешће.
Посао наставника је тежак. Судећи по томе како људи стално имају нешто да замере наставницима и њиховим предавањима (сви увек мисле да знају боље), рекло би се да је право чудо како деца било шта науче. Ако слушате, рецимо, политичаре, читате новине или гледате телевизију, ређају се “стручне” и “мање стручне” препоруке како да се унапреди образовни систем и школски програм, уз савете наставницима шта да раде на часовима (јер то, “очигледно”, већ нису учинили).
Наставницима се говори и како да се обраћају деци, чему да их подучавају, шта да избаце из уџбеника, шта да убаце, која је историја права, која погрешна, како математику треба предавати, како је градиво обимно и тешко, а све да би деца о којој брину напредовала и образовала се. То све зна да буде прилично оптерећујуће за људе у просвети. Осим тога, влада мишљење да се њихово радно време завршава у 3:30, да имају дуге школске распусте, да не раде преко лета, а примају плату, и слично. Ти “критичари” мисле да мора да их је то навело да постану наставници.
Стварност је, заправо, много сложенија. Другачија. Зато ћу се у наставку текста позабавити неким од митова који круже о учитељској професији. Нису сви наставници саосећајни, максимално посвећени свом раду и ентузијасти, али већина њих је у овом послу како би помогли деци и учинили нешто важно за њих. Уколико је некима од њих главни мотив новац, јасно је да постоје и друга занимања, са краћим радним временом, која доносе далеко већу зараду.
Наставници су, пре свега, мотивисани да се баве овим послом како би пратили напредак вашег детета, помогли му да учи, да закључује, размишља, да буду ту када се малишану упали лампица приликом решавања компликованог задатка. Многи наставници уживају слушајући малишане како дају оригиналне и генијалне одговоре на различита питања и подстичу их да развијају своју креативност.
У овом послу има великих успона и падова, али будите сигурни да наставницима ниједан дан у школи није потпуно исти. Такође, наставници дефинитивно нису дадиље и, док их можда многи људи доживљајају као некога ко се само игра и црта са малишанима по цео дан, заправо је права уметност да се искористе бројне активности и технике како би се обезбедио образовни, друштвени и целокупни развој детета. Осим тога, наставници су, ипак, само људи, и, као и сви остали греше, или их лични проблеми спречавају да се тог дана максимално посвете послу. Добри наставници преносе знање на своје ученике, увек настоје да професионално напредују и осмисле најбољи начин како да помогну малишанима у савлађивању градива, или их мотивишу да уче.
1. Радни дан наставника се завршава у 3:30. Ту су и дуги школски распусти – веома је лако радити тај посао.
Посао наставника је захтевна професија и најтежи део се обавља ван радног времена у учионици. Према истраживању које је прошле године спровела Влада у Великој Британији, наставник у просеку ради више од 50 сати недељно. Изгледа да овај податак није ажуриран пошто знам много наставника који често раде близу 60 сати недељно. Много времена им одлази на састављање плана за предавање, тражење литературе, читање и исправљање писмених задатака, смишљање нових задатака, анализу урађеног, оцењивање и процену знања деце, и то не само како би ученицима часове учинили интересантним и подстакли их да учествују у раду на часу, већ како би се уверили да су на одговарајући начин подржали сваког ученика понаособ и охрабрили га да се суочи са новим изазовима. Деца су често непредвидива тако да и најбоље осмишљени планови могу да падну у воду. Зато је потребно да наставници буду флексибилни у планирању и да рачунају на бројне непредвиђене ситуације, спремни да поново смисле начин предавања како би испунили потребе ученика, из године у годину.
2. Семинари за наставнике? Само још један изговор да добију слободан дан!
И наставници имају право на професионално усавршавање, зар не? Да ли је баш потребно да цео дан проведу на семинару? Заправо, наставници у истраживањима стално наводе колико је важно професионално усавршавање и напредовање у каријери. То наставнике инспирише, информише их о новим методама, које се користе у настави, и пружа им прилику да развију нове педагошке технике. Док наставници већину времена проведу само у друштву деце, прилике за професионално усавршавање омогућавају им да сарађују са колегама и да са њима размењују знања. Институт за образовање у Лондону тврди да је улагање у постојеће наставнике кључно “уколико озбиљно схватају унапређење образовања за младе”. Ваша деца заиста имају користи од константног професионалног усавршавања својих наставника.
3. Они који имају знање и вештине, раде неки конкретан посао; они који то немају, иду у наставнике
Морам да признам да ми је тешко сваки пут када чујем ову реченицу. Класична предрасуда и неистина. Вештина предавања је права уметност чији резултат је да цео разред, без обзира на то да ли су сва деца добри ученици или не, стекне знања помоћу којих могу да остваре свој потенцијал. Није довољно бити стручњак из одређене области како би наставник био добар предавач. Подразумева се да наставник мора добро да разуме садржај предмета који предаје, али далеко важније је да у предавање унесе емоције, да инспирише и покаже стручно знање на одговарајући начин деци у разреду. Они морају да поједноставе градиво како би деца могла сама да га науче. Они не гледају на то колико они знају, већ су увек посвећени томе да њихови ученици што више науче. Стварају будуће генерације лидера, иноватора и наставника. Што се мене тиче: баш они који имају знање, иду у наставнике.
4. Наставници су одговорни за целокупно образовање детета.
Колико сам пута била у прилици да чујем родитеље који се жале на лоше образовање свог детета; рупе у знању из опште културе, да не знају да сами вежу пертле, да не знају за актуелна дешавања у земљи. Свака одрасла особа која проводи време са дететом је укључена у његово образовање.
Иако наставници проводе доста времена са децом, неки од њих једва долазе до изражаја у школском распореду који је претрпан другим (“важнијим”) предметима. Зато родитељи, и остале особе које су укључене у одгајање детета. могу да пруже драгоцену подршку ономе што малишан ради на часу тако што ће га подстаћи да учи код куће. Говоримо и о оним најједноставнијим стварима, као што је мерење састојака за колач како би малишани вежбали рачунање, или како да сами брзо вежу пертле. Баш као што каже стара афричка пословица, потребно је цело село да би се одгајило дете. Сви, који смо посвећени малишанима, морамо да радимо заједно и да преузмемо одговорност за њихову будућност.
Извор: blog.novakdjokovicfoundation.org