Citati Mome Kapora: Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom?

26 maja, 2015

 
Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima. Ovaj citat Mome Kapora samo je jedan od mnogih, nezaboravnih, kao mali vodič kroz život. Da se podsetimo mudrih reči legendarnog srpskog pisca:
* Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: „Zašto se ovaj smeje?”
* Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.
* Nama je ljubav bila sve, i još više od toga: zavera dvočlane grupe koja je odlučila da se odupre daleko nadmoćnijem neprijatelju, ničim drugim do slepom snagom svoje privrženosti.
* Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.
* Ima li tragičnijeg čoveka od onog koji je najzad dobio sve što je nekada želeo?
* Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojima će da ćuti.
* Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da počne predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada!
Momo_Kapor_wiki
* Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni izbliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!
* Sem onog što nosite u glavi i umete rukama, ne posedujete ništa. Igrali smo se neko vreme na Zemlji, trudili se da igra bude fer-plej i otišli. Mi koji nemamo ništa, umiremo lakše i bez žaljenja. Zamislite kako je teško Rokfeleru da umre, a kako je to lako piljaru sa Čubure.
* Zbog čega je to baš šljivovica, a ne nešto drugo? U njenoj žestini skriven je karakter naroda koji je spravlja. Slovenska seta i melanholija i način na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a škrgut zuba sprale suze pokajnice. Ima u šljivovici i nečeg čisto pravoslavnog, što je razlikuje od ostalih pića na svetu. Kao i Rusi, srpski seljak se, pre nego što ispije čašu rakije, pobožno prekrsti. Da su kojim slučajem Srbi izmislili hrišćanstvo, sigurno bi, umesto crvenog vina, za pričešće, uz naforu, popili gutljaj rakije.
* Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.
* Vi ste, zaista bogata zemlja – kazao je stranac umoran od čuda. I jesmo – odgovorio sam ponosno. Već duže od četrdeset godina, oni koji su na vlasti uporno kradu, a vidite, još dosta toga je ostalo!
* Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi.
* Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav.
* Nije važno šta čovek pije, kaže mi prijatelj, već u koga gleda dok pije.
* Još pre deset godina odlazilo se do mesta na kojima se dobro jede: danas se putuje tamo gde se dobro diše! Počeli smo da se negujemo, a svež vazduh nam je postao opsesija. Da bi živeli koju godinu duže u ovom zagađenom svetu, trčimo poput ludaka po trim stazama, onim istim na kojima smo zabušavali dok smo služili vojsku, presecajući krivine i obilazeći sprave čim kapetan okrene glavu. Mučimo se po saunama dok lipti znoj, plivamo u bazenima koji bazde po hloru, udišemo punim plućima kao manijaci ono malo svežeg vazduha u zelenim oazama okruženim betonskom džunglom…
* Kako uopšte prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik? A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabrenje, sokoljenje i za preklinjanje. U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama – čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
Izvor: balkanspress.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama