– Hej, reče mi Miša da prebacujete Anđelu u privatnu školu…
– Da, da, od jeseni kreće, strani program, strana diploma, ovo više nema smisla.
– Jeste dobro razmislili?
– Ne, nismo. Mi o svojoj deci nikad ne razmišljamo…
– Ne, stvarno…
– Naravno da smo razmislili, stavili sve na tasove i prevagnulo je ovo.
– Pa šta je prelomilo? Mislim, svi znamo da nam je obrazovanje u problemu, ali ipak…
– Eto, da krenemo od tog „ipak“. Šta ipak? Kad dođemo do „ipak“ ja mislim da nešto treba menjati.
– Jeste, ali velike su to pare, a ne znaš šta da očekuješ.
– Plaćam i državno školstvo celog života, ali ljudi i dalje govore da je školstvo besplatno. O, uopšte nije besplatno. Kao ni zdravstvo, ni policija, ni sudstvo… Sve mi to i te kako plaćamo. Kad bih znala kako se sav taj novac iz budžeta raspoređuje, verovatno bih zaključila da se cena državne i privatne škole ne razlikuje…
– Dobro, ali Anđelina gimnazija je dobra…
– Po čemu? Kako se uopšte danas ceni koja škola je „dobra“?
– Pa… Imaju neke rezultate, deca upisuju dobre fakultete…
– E, o tome sam baš sa Mišom pričala. O tim „rezultatima“. Znaš, kad smo mi išli u školu znalo se – nagrade na takmičenjima, prijemni ispiti, razni uspesi, sve je to bio znak dobrog rada u školi, jer nije u paraleli postojalo tržište privatnih časova. Sad ne znam kako se može oceniti uspeh jedne škole ako deca maltene za svaki predmet imaju privatnog nastavnika. Pogledaj i te prijemne ili maturske u osnovnoj, imaš privatne školice koje pripremaju decu i ko se na kraju potpisuje ispod tih rezultata? Škola, ili te privatne školice i nastavnici?
– Pa, jeste… Tu si u pravu… I kod mojih je isto, svi imaju neke nastavnike iz ovog ili onog, kao da uče dve škole. Da stavim na papir samo mi koliko plaćamo sve privatne instrukcije za svoju decu, bar jedno bi završilo najskuplju privatnu školu od tih para.
– To ti pričam. Da ne govorim o roditeljima. Kad smo mi bili đaci, roditelji nisu znali gde nam je škola, a sad, pored plaćanja redovnih i privatnih časova još i oni rade s decom. I onda pričamo o rezultatima škole…
– Jeste, evo ja baš učim Nemanjiće, oči mi ispadoše…
– Eto, vidiš. Isto tako, kako može neka škola biti „dobra“ ako radi po potpuno neupotrebljivom programu?
– Razumem, ali tu nastavnici ne mogu ništa.
– Znam da ne mogu, ali nisam čula da se bune, osim po fejsbuk grupama. Deluje mi da im nije stalo. Svi su svesni da je ovo bez veze gubljenje vremena i maltretiranje dece, svi vide da deca ništa od toga neće zapamtiti a kamoli iskoristiti, ali rade kako im se kaže. Nisam čula da su planirali štrajk jer je školski program takav kakav je.
– Pa, ne odlučuju oni…
– Vidi ovako. Ti si građevinski inženjer. Tebi kažu iz nekog Ministarstva da se od danas kuće i putevi grade od lego kockica. I ti znaš da to ne može da izdrži i da će se sve urušiti, ali radiš tako jer ti je tako rečeno. I kad se zgrada uruši i izginu ljudi, ti kažeš – ja ništa nisam mogla, takav je bio propis. To ti je isto. Rade, a znaju da je pogubno to što rade, nego loši rezultati nisu tako odmah vidljivi pa kao – nema veze.
– Da, ali u toj stranoj školi imaju pet predmeta, ostanu prilično… kako da kažem… neobrazovani, nekako površni…
– Prvo, tih pet predmeta pokriva mnogo oblasti, samo se sve povezuje. Bitno je da povežu, recimo, biologiju, hemiju i fiziku, a ne da ih uče zasebno kao na tri odvojena koloseka. Treba da povežu geografiju, istoriju i društveno uređenje, razumeš? Anđela ima – obrati pažnju – sedamnaest predmeta u drugoj godini. Sedamnaest! I znaš šta zna od svega toga? Ništa! A super odličan đak, trudi se i uči.
– Da, Ivan četrnaest u osmom, znam sve…
– Samim tim što ne zna ništa, ona je neobrazovana, zar ne? Sem toga, gde se to naše „široko obrazovanje“ može dokazati? Niko ne hrli u naše škole, već naša deca beže napolje čim im se ukaže prilika. Što ako su tako dobre i pružaju šire obrazovanje od stranih škola? Pogledaj kako su nam rangirani fakulteti. A prosvetni radnici se ponašaju identično kao roditelji nevaspitane dece. Kad nastavnik kaže da je dete divlje i da je slomilo prozor, roditelj se naljuti, brani dete i preti nastavniku. Isto tako, ako kažeš da nešto u školstvu ne valja, profesori se uvrede, brane se i hvataju za slamke kako bi ti objasnili da su naše škole sjajne, a rezultata nigde. Među najgorima na PISA testovima, očajni rezultati na svakoj merljivoj proveri, ali ne smeš reč kritike reći.
– Dobro, taj posao ne radimo ni ti ni ja, ne znamo kako je tim nastavnicima.
– Ne radimo ni posao lekara i ne možemo da pričamo kako se izvodi operacija na mozgu, ali možemo da kažemo da će mnogo pacijenata umreti dok dočeka skener zakazan za narednu godinu. Ili da su bolnice prljave, ili da je neka sestra ljubazna a neka neljubazna. Ne vozimo autobus, ali znamo kad vozač vozi kao mahnit ili kad kasni u polasku sat vremena. U svakoj oblasti je isto, pa i u školi. Postoje stvari koje mogu da kažu samo nastavnici, ali ovo su opšta mesta koja, ako je cilj da se stanje u prosveti poboljša, i treba svi da komentarišu kako bi se došlo do neke dobre ideje i predloga.
– Ne znam, ja sam čula da u tim privatnim školama platiš da bi dete imalo dobre ocene i da ga niko ne maltretira.
– Opet, plaćamo i ovo, i to debelo i jako dugo. Plaćaju i oni koji nemaju decu, i oni čija deca se ne školuju, i to plaćaju celog radnog veka. Ali čak i da je tako, da plaćam da je tamo niko „ne maltretira“, pa malo li je? Anđelu znaš od kad se rodila. Znaš da je nismo razmazili, znaš da je vredno dete, ne beži iz škole, nije drska, pristojna je i obavlja svoje obaveze. Ne beži od rada, učenja i truda, cilj joj je da ima sve petice. I ako takvo dete živi pod stresom, ako na nju nastavnici urlaju i to toliko da je jedan nastavnik, vičući na njen razred, slomio pokazivač, ako im razredna kaže da su loši ljudi i da joj žele zlo, pa meni je u redu da platim da je niko više ne maltretira i ne ponižava.
– Dobro, to su izuzeci, verujem da nisu svi takvi.
– Svakako nisu. Ima divnih ljudi. Ali ovi izuzeci su dozvoljeni. Razumeš? To ne sme da se dešava. Ne sme u školi da se dozvoli da neko slomi pokazivač urlajući na decu i nikom ništa. Kao i kod dece koja su problem, razumeš paralelu? Ako se roditelj pravi blesav kad njegovo dete slomi prozor, i ako se škola pravi blesava ako njen zaposleni lomi pokazivač i drugi kaže deci da su loši ljudi, rezultat će svakako biti katastrofalan.
– To si u pravu…
– Pa da, onda ovi koji rade dobro tonu, ne vide se od ovih loših primera, niti ko njih ističe kao dobre niti ove druge kao loše, izlazi generacija za generacijom, šta ima veze, ko se pobuni i kaže da mu sve to smeta dospe na crnu listu, e, sve to mi je dosadilo. Nije mi dovoljno to što postoje i divni nastavnici, dogod ih sama škola ne bude isticala kao dobar primer.
– To nećeš dočekati, jer će onda oni drugi da se osećaju loše i mrzeće ove dobre, i eto problema.
– Vidiš, kao deca! Ako se neko dete pohvali, oni loši uzmu pa ga pretuku posle škole. Ne ističu se dobri da se oni drugi ne osećaju loše. Zato se ovako dobri osećaju loše. Eto, zbog svega toga Anđelu prebacujem u privatnu školu. Znaš, mislim da ne može mnogo gore od ovoga. Školski program ne može biti gori, a očekujem da bude mnogo bolji. Ispiti se polažu na kraju godine, dakle nema stalnih kontrolnih i usmenih, stalnog stresa, sa konačnim rezultatom ravnim nuli – svejedno sve zaborave. Ne verujem da će je iko ponižavati, u najmanju ruku svaki čas se snima i ostaje na intranetu, ne verujem da će moći da prođe kašnjenje na čas, urlanje ili vređanje od strane profesora bez bilo kakve reakcije direktora. Isto važi i za ponašanje dece, tačno će se videti kakav je ko. I što je najvažnije, imaće direktan prolaz na strane fakultete.
– Ti hoćeš da ona ide iz zemlje?
– Ona hoće, što je najvažnije. I Marko hoće, samo on je tek sedmi, videćemo još…
– Pa onda super…
– Pitaj decu šta žele, koje su im ideje, pa onako na tasove, kao Miša i ja…
– Da znaš…
Piše: Maja Bugarčić