Ћутање је злато. Испеци па реци. Паметнији попушта. Три пут мери, једном сеци… – тако су нас некако све редом учили. Па смо тако и ћутали.
Ћути – да не чује зло. Ћути – да не пробудиш оца. Ћути – чуће те комшилук. Ћути – нек’ није горе. Ћути – то ти је старији брат. Зар се с мајком тако разговара..? Је ли ми то хвала за све што сам учинила за тебе?! Ниједне више да нисам чула!
Ко си ти наставници да одговараш? Балавица балава! Ћути, добро си прошла. Скрати језик да ти га ја не скратим. Не мора твоја увек да буде задња. Свака ти иште шамар.
Кад одемо тамо, ти само ћути, ја ћу да причам уместо тебе. Иначе те такву лајаву никад неће примити на посао. Дабоме да треба да ћутиш, то ти је старија колегиница, дуже је у фирми од тебе. Ћути, то ти је шеф. Не проговарај ако те ништа не пита. И не лај, добићеш отказ.
Ћути, добро су ти уопште и заказали, знаш ли колико се данас чека на ултразвук? Ћути, ваљда доктор зна боље од тебе, толике школе завршио, да нећеш ти сад да га учиш послу? Ћути, кога је молити, није га љутити. Ћути и стрпи се. Знаш како се каже – стрпљен-спашен.
Боље да си ћутала, да ми ништа ниси ни испричала, сад има само да мислим о томе. А ниси ни ти морала да му одговараш на сваку. Они воле да се зна ко је мушко. Мораш ли стално да дробиш том детету? Полудеће од тебе. Само идеш и звоцаш, звоцаш… свима си нам се ево овде попела. Овде!
И што ти увек мораш да потежеш те неке теме из нафталина? Да ниси ти прва почела, ничега не би ни било, лепо би ручали к’о људи. Кад се једе – не прича се. И шта си имала њој да се жалиш како не можемо да имамо деце, видиш је једном у пет година и одма’ све истртљаш. На лакат би проговорила!
Чуј – имаш проблем? Сви ми, сунце моје, имамо проблема па не идемо около и не трубимо на сав глас. Да ти је рекла не знам ти шта – не мораш вала ни ти сваком лонцу бит’ поклопац… Што се сад буниш? Да си ћутала, ништа се не би десило.
Знам ја да ме гледа у очи и лаже, ал’ шта ти имаш с тим? Лаже ли тебе ил’ мене? Па? Ако сам ја решила да ћутим – то је моја ствар. Мора она истерати своје, па то ти је… Цркла би кад не би проговорила… Хало, гасиш ли се икада? А и теби вала језик вазда бржи од памети.
И шта је тебе брига? Је л’ тебе ударио? Је л’ теби дужан паре? Је л’ тебе избацио из куће? Па шта онда мељеш? Шути, јадна не била! Чуће те ко!
Је л’ те неко нешто пито? Онда шути. Чуј – има она право на своје мишљење? Можете се и ти и то твоје мишљење сад спаковат’ па полако кући, матери. И затвори ту губицу већ једном да ти је ја не затворим.
Ћути, не лупетај ту, свега ти.
Умукни. Завежи. Не дроби ми. Ни једне више!
Језик прегризла дабогда!
Хајд’ ћути, биће све то добро. Смири се.
И тако. Смириш се. Попустиш. Прећутиш. Прогуташ. Једном, други пут, пети… После стотину и не бројиш. Само налазиш оправдања. Мајка ми је. Отац ми је. Старији је. Дође једном у пет година, шта имам сад да се замерам… Ово је последњи пут, кунем ти се, али ако ли ми се само још једном онако обрати, и то пред свима, ма има све да му скрешем у брк, па нека се пуши! Следећи пут ћу… Нећеш. Нема следећег пута. Јер ће мајка увек бити мајка, отац увек отац, онај што је био стар – сад ће бити још старији. И тако у недоглед.
Док ти не проради штитна. Или док не почне да те гуши и стеже од свих неизговорених речи. Док не крену вртоглавице – из чиста мира. Док ти на скенеру не нађу “нешто“. Па те пошаљу на магнет. Док не завршиш на онкологији, кардиологији. Док те не свежу за кревет и не накљукају бенсединима. Док ти не кажу како је то све “од промене времена… сви се жале ових дана“. А ти знаш да није. Ни од времена, ни од слободних радикала, ни од загађеног ваздуха, лошег холестерола – од људи је. И од свега оног неизговореног.
Ал’ боље да ћутим, је л’ да?
Па да.
Текст: Даниела Бакић