Јуче су родитељи мале Елене, бебе чија је мајка пријавила акушерско насиље и оптужила лекара за смрт своје бебе, рекли новинарима да у извештају који су добили из болнице пише да је смрт наступила због насилног порођаја.
Нама сада остаје да се запитамо – да ли смо ЗАИСТА дошли до тога да бебе умиру због насиља лекара над њима и њиховим мајкама? И ако је тако, шта нас је до тога, побогу, довело?
Да, лоши људи постоје у свим професијама. Неки од њих су одувек такви били, неки су постали. Некима је, можда, потребна професионална помоћ. И све се то може ДЕСИТИ. Проблем је ако се дешава изнова и изнова. А последњих дана приче не престају да се нижу, све једна тежа од друге. Неке старе и ДЕЦЕНИЈАМА. То значи да су мајке и очеви данас већ одрасле деце ћутали тад. Да ли су они, онда, могли да науче своју децу да се заузму за себе и промене тај свет у ком је трпљење врлина?
Једна је мама девет месеци у свом стомаку носила живот, да би из породилишта изашла празног наручја. Није једина, али је једна од ретких која је иступила, није ћутала. За њом, почеле су да се нижу пријаве, једна за другом. Коментари на друштвеним мрежама откривају нам да су хиљаде мајки прошле кроз пакао у данима кад су на свет доносиле нови живот. Од увреда, вербалног насиља, викања, преко физичког насиља, до ретких али тешких ситуација у којима су изгубиле бебу.
И све се то дешава ДЕЦЕНИЈАМА. Ретки проговоре, а већина затвори очи, стисне зубе и тера даље, понекад верујући да је тако боље, чешће у уверењу да њихов глас и тако нико неће чути. Хиљаде мајки, хиљаде очева излазе из породилишта с мишљу само кад се завршило и кад смо добро. Увреде, грубости, тешке речи и тешке руке покушавају да забораве, да уживају у првим данима с бебом, да упијају тај нови живот који су на свет донели с пуно бола и то не само порођајног.
Ако неком још није јасно како је могуће да све те мајке и очеви одлучују да трпе, открићу вам тајну. Она се крије у „све је добро, што се добро сврши“. Крије се и у „ћутање је злато“, а помало и у „паметнији попушта“. А није. Нити је све добро што се добро сврши, нити је ћутање злато. А ово да паметнији попушта рекао је неко, па не нарочито паметан.
Од малена од деце, посебно женске, тражимо да слушају. Да не противрече много, да не подижу тон, да буду мирне и добре. Уста су нам, док нам деца расту, пуна захтева за ауторитетом и страхопоштовањем. Тражимо од њих да нас уважавају и слушају због тога што смо им родитељи. Сматрамо и уверени смо да то поштовање не морамо ничим да заслужимо, да ауторитет добијемо чим их донесемо на свет. Да на њега имамо пуно право. Говоримо им да ћуте, да се не буне, да су мали, да не знају, да морају да слушају. Родитеље, учитељицу, наставника, шефа. Јер они су увек у праву. А и ако нису, ћути и слушај. Сваког ко је у било којој врсти хијерархије изнад тебе.
Нећу никада заборавити своју пријатељицу, која је као инжењер радила годинама у једној скоро пропалој државној фирми. Десиле су се промене, па је преко ноћи неко ко је био домар дошао на место директора. Она је коначно одлучила да каже ДОСТА. Напустићу овај посао и тражићу нешто друго. Када је све то испричала својим родитељима, знате ли који је био коментар? „Да даш отказ у државној фирми?! Ни случајно! Шта тебе брига, ти ћути и ради свој посао.“
И већина родитеља томе нас је учила. Да ћутимо и да не таласамо. Ни њима, ни сутра неком другом. А доктори су и даље у нашем друштву некакав ауторитет.
И зато данас жене на порођају вређају и туку. И зато оне ћуте. И зато ће и ови случајеви трајати неколико дана, па ће их сви заборавити. И зато ће, ако их и даље будемо ућуткивали од момента кад проговоре, и наша деца ћутати. И њихова деца сутра. Генерацијска траума и уверење да је „ћутање злато“ остаће с нама ако не будемо учили децу да имају право да дигну глас.
На нама је да тај ланац прекинемо. То не значи да ћемо бити сервис за испуњавање дечјих захтева и жеља, да ћемо им све дати као на тацни, а себе жртвовати зарад њихових хирова. То значи да ћемо их увек саслушати. Охрабрити да кажу. Дозволити им да имају глас. Без понижавања и снисходљивих коментара.
Други проблем је епитет „тужибабе“. У вртићу, школи, код куће, учимо децу да не тужакају, углавном јер нам је баш тешко да се боримо са сваком притужбом, понекад јер заиста верујемо да је то боље за њих. Тужибабе су у нашем друштву на горем гласу од лопова. Не говорите деци да су тужибабе кад вам се пожале, НИКАД.
Онај ко пријави другара што га је ударио, НИЈЕ тужибаба. Он тражи помоћ од одраслих да реши проблем који сам не може. Онај ко пријави комшију јер је паркирао ауто на пешачком прелазу НИЈЕ тужибаба. Он жели да живи у безбедном окружењу. Низ се наставља.
Ниједна унутрашња контрола у породилишту, ниједна посета инспекције, нити једна брза реакција суда не могу учинити колико друштво које децу не учи да је ћутање злато. И колико мајке и очеви који су то већ научили и који не ћуте. Они могу променити друштво јер су они ти који данас рађају децу, будуће мајке које ће пријавити свако насиље, јер знају да имају право на достојанствен третман. Будуће очеве који ће стати уз своју децу и њихову мајку, храбро и без страха.
Не ћутите на насиље. Пријавите сваку увреду. Нека вас не буде стид да своју децу сутра погледате у очи.