‘’Колико мушке деце, на толико се делова дели имање родитељско, и свако дете мушко добија раван део.’’ (Члан 397, Српског грађанског законика из 1844. године)
Шта се променило од хиљадуосамсточетрдесетичетврте па на овамо? Мало шта, другарице и другови. Живимо на Балкану. Потреба да се зна “ко носи панталоне“ и даље је усађена у све темеље нашег друштва и у наше васпитање и наше скучене умове. На помен феминизма, уста нам се скупљају. Мушкарци причају масне вицеве о бркатим, кратко ошишаним женама у карираним кошуљама и хајлендерским чизмама. Жене некако избегавају да се изјасне, под условом да их ико икада упита за мишљење. Девојчицама се и даље купују лутке, дечацима пушке и мачеви. Девојчице плачу када их нешто боли, дечаци јуначки трпе. Синовима се зида спрат, кћерке се, у најбољем случају, школују или удају. Ретко и једно и друго. Женско дете је и даље “туђа кост“. Јер тако треба. Тако је одувек било.
Потичем из породице у којој се одвајкада “терало“ до мушког детета. Моја прабаба Роса имала је пет кћери. Прво су на свет дошле моја баба, потом Мила и Милка. Имање је било велико, породица у оно време имућна и три женска детета у кући нису слутила на добро. Четврта се родила Станица (име дато – да се макар врачком стане на пут тој немилој појави). Није упалило. Пето дете је поново било женско. И њу су назвали – Стајка. Тек након тог петог покушаја, родио се син. Андрија. Сви су могли да одахну. Лоза се наставља. Амин.
Данас, скоро век касније, ствари се у принципу и нису много промениле. Технички, више се не порађамо по шталама, на бирачким списковима наш глас вреди једнако колико и мушки, школујемо се, радимо, доприносимо.
Пракса је нешто мало другачија. Неретко, у руралним срединама, породиљама са женском децом готово нико не долази у посете. Евентуално мајка, а и она некако снебљиво, као на жалост. Школе престајемо да “гањамо“ оног тренутка кад останемо у другом стању. Ми перемо, ми пегламо, ми пасирамо кашице, ми се будимо ноћу кад дете плаче. Ми пресвлачимо пелене, скидамо температуре, успављујемо, држимо да подригне. Очеви се баве сопственом децом само у одсуству других расположивих кадрова. Сваки пут када одведу дете у вртић, код лекара, чак и у најобичнију шетњу – то се третира као потез вредан помена. Услуга човечанству, богати. Ако не можемо да затруднимо, увек је до нас, никад до њих. А ако и родимо, женска деца носе само пола поена. Мајке женске деце третиране су као роба с фелером, јер “да је ишта ваљала – родила би мушко“.
И заиста, ту немилу праксу имала сам прилику да, својевремено, искусим и на сопственој кожи. Знаш ли шта носиш, питале су ме бабе. (Не знам, баба, вероватно карфиол?) Машала, загледале су ме. Ниси се ништа променила, биће мушко, предвиђале су и плеле плаве капице. Женско дете ти одузме сву лепоту, жена се промени, поружни у трудноћи. ‘Ћеро, нек’ прво буде мушко, па после како мора…’
Углавном, у оба наврата су омануле. Родила сам две девојчице. Млади сте, говориле су ми, има времена, пет синова још да му родиш. Мој муж се није бунио, јер се ионако зна да само најбољи фрајери праве женску децу.
Данас, мајка сам две кћерке. Отац је две кћерке. Купао их је обе кад нису имале ни недељу дана, јер сам се ја плашила да их, онако малене, узмем у руке. Секао им је нокте. Чешљао. Везивао машне и пертле. Облачио хулахопке. Негде пред крај треће године укопчао да две црте иду позади. Водао по лекарима. Кувао бућкурише које су у сласт јеле. На првим приредбама у вртићу, наочиглед свих, прелазио из чврстог у течно агрегатно стање.
Већ двадесетидве године, мој мушкарац живи у типично женском амбијенту – кућа је пуна јастучића, миришљавих свећа, цветних дезена и пастелних тонова. У купатилу, оно мало његове козметике тешко да може да дође до изражаја. Ни у ормарима ситуација није много боља. Сналази се како зна и уме. Често не уме да направи разлику између шампона, балзама и маске за косу. Мисли да су сукње и хаљине – једно те исто. Загледа наше пинкле, ваљда у потрази за некаквим логичним објашњењем. Живи са већ три озбиљна ПМС-а месечно. Гледа романтичне комедије са Сандром Булок. Али немам утисак да је несрећан и да му син недостаје.
Када се понекад загледам у своје кћерке, на њиховим лицима видим више очевог него мог. Ходају као он, високе су скоро као он, гласне су и грлате на њега. Чак су им и стопала иста. Очигледно, наследиле су много више од презимена. Наследиле су доброту – да ником не учине нажао, поштење – да кажу истину и храброст да истрају чак и када се плаше. Коначно могу да одахнем. Лоза се наставила. Амин.
Аутор: Даниела Бакић