„Увек је истина о рођеној земљи оно што нам је неукусно.“
Марк Твен
Сећате се Тома Сојера (Томас, кад има да једе батине)? Он је дванаестогодишњак коврџаве смеђе косе, одевен у рите, прилично непослушан јер га тетка тера да иде у школу. Благо нарцисоидни, хвалисави ветропир и лажљивац који постаје поштени борац за правду, пожртвовани пријатељ, привржен рођак и опасан заводник.
Том је симбол све деце ― представља све оно за чим деца жуде док су у школи и код куће. Његов авантуристички дух хранио је нашу жељу за правдом. Он је био то довољно храбро и виспрено дете које ће се супротставити стегама друштва, које неће ићи у школу када му је она досадна и које ће наћи оправдање за то. Том Сојер уме да украде крофну од тетке кад му се једе и уме да је насамари, а да се извуче без батина. Он ће се изгубити у великој и опасној пећини, али ће наћи излаз као што ће наћи и закопано благо, бежати од куће, имати своју гусарску банду и чак исценирати сопствену погибију и мирно посматрати све са стране. Међутим, Томова велика машта и жеља за авантуром нису му дозвољавале да увек сагледа последице свог понашања. Био је понекад врло неодговоран дечак. Тада би најчешће добијао батине од своје тетке, јер „дете никад не можеш ударити за џабе“.
„Туците своју децу чим приметите да почињу да личе на вас“, рекао је одавно Душко Радовић. Међутим, на шта се то тачно односи? Треба ли их тући када приметимо да доносе исте (лоше) одлуке као ми, када не личе на своје родитеље који читају књиге, иду у позориште и слушају поп, или је право време за батине онда када постану толико живахни и немирни (као и ми кад смо били деца) да не знамо шта да радимо са њима? Имајући у виду да је физичко кажњавање данас (скоро) законски забрањено, шта остаје као метода смиривања деце родитељима који се суочавају са десеточасовним радним временом, транзицијом, поскупљењима, нервозним шефом и нетолерантно немирним дететом код куће?
Да би прича била фер, пређимо на тренутак у угао те „немирне“ деце. Иду у школу која, као и сваком детету, није забавна, имају девет предмета још од првог разреда, гомиле домаћих задатака, плес, карате, музичку школу и неизоставне школе језика. Док се ово одвија у свакодневном свету, дете се среће са потпуно другачијом сликом која је презентована у медијима. Сви смо као мали уживали у несташлуцима Дениса напасти, Џорџа из џунгле, одушевљавали се вештом децом из филмова „Сам у кући“, „Деца шпијуни“, „Карате кид“ и слично. Део школске литературе представља децу у сличном светлу, попут „Хајдука“ или Тома Сојера и Хаклбери Фина, знатно различиту од данашње деце.
Шта би данас било са дететом које је као Том Сојер?
Шта би просечни запослени родитељ радио са дететом које бежи од куће, не иде у школу, пентра се по дрвећу, има сопствену банду, кревељи се, даје мачки своје сирупе кад се разболи, туче се, не слуша, учење му је досадно, не воли да иде у цркву недељом, и пажња му засигурно неће трајати толико дуго колико захтева израда домаћег? Зар не би било најлакше признати да не постоји начин да се изборимо са таквим чудом? Не би ли било дивно када би постојала нека магична пилулица која би умирила овако живахно дете и оставила родитељима пар минута тишине?
Оно што је поражавајуће, али је нажалост реалност данас, јесте да таква пилула заиста постоји, и зове се амфетамин. И ни један психијатар неће оклевати да је препише вашем детету (уз комбинацију са још пар лекића), уколико га одведете у болницу и пожалите се на симптоме сличне онима који су красили некадашњу здраво немирну децу. Овај пут, то ће бити проглашено за АDHD дете (Attention-Deficit Hyperactivity Disorder) и налепиће му се етикета менталног поремећаја − поремећај пажње са хиперактивношћу.
Има ли смисла свако немирно дете третирати као ментално поремећено? Процењује се да је преваленца овог поремећаја (број деце са поремећајем у години) између 2 и 17%. Да ли то значи да до 217 хиљада деце у нашој земљи заслужује етикету поремећаја и све што иде са њом? Говоримо о менталном поремећају за који није доказано да има психичко порекло, али који се ипак третира као органски, који ће дијагностиковати први педијатар (доктор медицине), а не психолог или психијатар. Дете са дијагнозом даље бива смештено у психијатријску установу и прима коктел―терапију сачињену претежно од амфетамина и антидепресива. Све и да ставимо на страну да ови лекови на млад организам имају исте ефекте као кокаин (што никако није занемариво), етикета поремећаја носи са собом стигму друштва, одсуство из школе, касније проблеме у академском напредовању, губљење контакта са својом генерацијом и другарима, веома фрустриране родитеље и већи ризик за јављање неког другог менталног поремећаја или поремећеног понашања (почевши од депресије до самоповређивања и повећаног ризика за суицид).
Веома је битно нагласити да реалност није и не сме бити третирана црно-бело. Немирна деца се не смеју тако олако етикетирати као болесна, јер немирно дете није истовремено и болесно!
Неопходно је схватити да родитељ својом љубављу, пажњом, посвећеношћу и стрпљењем може да постигне код детета скоро било какав ефекат, научити га да се понаша примереније, и омогућити му да прерасте развојну фазу у којој оно мора да буде немирно и истражује своје границе.
Да је Том Сојер наш савременик, да ли би прича била иоле оволико занимљива да су га после прве пустоловине прогласили немогућим, завезали у белу кошуљу и седирали? Баке и деке би на ово рекли да такво дете једноставно треба изморити и пустити да се истрчи да би лепо спавало. Међутим, где се сакрила оваква логика и зашто се дешава да су деца данас лечена као психијатријски болесници?
Уколико се настави политика препуштања, праћење линије мањег отпора и ако дијагнозе постану реалност нашој деци, о чему ће она причати? Хоће ли уопште имати могућност говора и неког да их саслуша?
Ауторка: Дарија Петровић
Извор: Култивиши се