„Uvek je istina o rođenoj zemlji ono što nam je neukusno.“
Mark Tven
Sećate se Toma Sojera (Tomas, kad ima da jede batine)? On je dvanaestogodišnjak kovrdžave smeđe kose, odeven u rite, prilično neposlušan jer ga tetka tera da ide u školu. Blago narcisoidni, hvalisavi vetropir i lažljivac koji postaje pošteni borac za pravdu, požrtvovani prijatelj, privržen rođak i opasan zavodnik.
Tom je simbol sve dece ― predstavlja sve ono za čim deca žude dok su u školi i kod kuće. Njegov avanturistički duh hranio je našu želju za pravdom. On je bio to dovoljno hrabro i vispreno dete koje će se suprotstaviti stegama društva, koje neće ići u školu kada mu je ona dosadna i koje će naći opravdanje za to. Tom Sojer ume da ukrade krofnu od tetke kad mu se jede i ume da je nasamari, a da se izvuče bez batina. On će se izgubiti u velikoj i opasnoj pećini, ali će naći izlaz kao što će naći i zakopano blago, bežati od kuće, imati svoju gusarsku bandu i čak iscenirati sopstvenu pogibiju i mirno posmatrati sve sa strane. Međutim, Tomova velika mašta i želja za avanturom nisu mu dozvoljavale da uvek sagleda posledice svog ponašanja. Bio je ponekad vrlo neodgovoran dečak. Tada bi najčešće dobijao batine od svoje tetke, jer „dete nikad ne možeš udariti za džabe“.
„Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, rekao je odavno Duško Radović. Međutim, na šta se to tačno odnosi? Treba li ih tući kada primetimo da donose iste (loše) odluke kao mi, kada ne liče na svoje roditelje koji čitaju knjige, idu u pozorište i slušaju pop, ili je pravo vreme za batine onda kada postanu toliko živahni i nemirni (kao i mi kad smo bili deca) da ne znamo šta da radimo sa njima? Imajući u vidu da je fizičko kažnjavanje danas (skoro) zakonski zabranjeno, šta ostaje kao metoda smirivanja dece roditeljima koji se suočavaju sa desetočasovnim radnim vremenom, tranzicijom, poskupljenjima, nervoznim šefom i netolerantno nemirnim detetom kod kuće?
Da bi priča bila fer, pređimo na trenutak u ugao te „nemirne“ dece. Idu u školu koja, kao i svakom detetu, nije zabavna, imaju devet predmeta još od prvog razreda, gomile domaćih zadataka, ples, karate, muzičku školu i neizostavne škole jezika. Dok se ovo odvija u svakodnevnom svetu, dete se sreće sa potpuno drugačijom slikom koja je prezentovana u medijima. Svi smo kao mali uživali u nestašlucima Denisa napasti, Džordža iz džungle, oduševljavali se veštom decom iz filmova „Sam u kući“, „Deca špijuni“, „Karate kid“ i slično. Deo školske literature predstavlja decu u sličnom svetlu, poput „Hajduka“ ili Toma Sojera i Haklberi Fina, znatno različitu od današnje dece.
Šta bi danas bilo sa detetom koje je kao Tom Sojer?
Šta bi prosečni zaposleni roditelj radio sa detetom koje beži od kuće, ne ide u školu, pentra se po drveću, ima sopstvenu bandu, krevelji se, daje mački svoje sirupe kad se razboli, tuče se, ne sluša, učenje mu je dosadno, ne voli da ide u crkvu nedeljom, i pažnja mu zasigurno neće trajati toliko dugo koliko zahteva izrada domaćeg? Zar ne bi bilo najlakše priznati da ne postoji način da se izborimo sa takvim čudom? Ne bi li bilo divno kada bi postojala neka magična pilulica koja bi umirila ovako živahno dete i ostavila roditeljima par minuta tišine?
Ono što je poražavajuće, ali je nažalost realnost danas, jeste da takva pilula zaista postoji, i zove se amfetamin. I ni jedan psihijatar neće oklevati da je prepiše vašem detetu (uz kombinaciju sa još par lekića), ukoliko ga odvedete u bolnicu i požalite se na simptome slične onima koji su krasili nekadašnju zdravo nemirnu decu. Ovaj put, to će biti proglašeno za ADHD dete (Attention-Deficit Hyperactivity Disorder) i nalepiće mu se etiketa mentalnog poremećaja − poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću.
Ima li smisla svako nemirno dete tretirati kao mentalno poremećeno? Procenjuje se da je prevalenca ovog poremećaja (broj dece sa poremećajem u godini) između 2 i 17%. Da li to znači da do 217 hiljada dece u našoj zemlji zaslužuje etiketu poremećaja i sve što ide sa njom? Govorimo o mentalnom poremećaju za koji nije dokazano da ima psihičko poreklo, ali koji se ipak tretira kao organski, koji će dijagnostikovati prvi pedijatar (doktor medicine), a ne psiholog ili psihijatar. Dete sa dijagnozom dalje biva smešteno u psihijatrijsku ustanovu i prima koktel―terapiju sačinjenu pretežno od amfetamina i antidepresiva. Sve i da stavimo na stranu da ovi lekovi na mlad organizam imaju iste efekte kao kokain (što nikako nije zanemarivo), etiketa poremećaja nosi sa sobom stigmu društva, odsustvo iz škole, kasnije probleme u akademskom napredovanju, gubljenje kontakta sa svojom generacijom i drugarima, veoma frustrirane roditelje i veći rizik za javljanje nekog drugog mentalnog poremećaja ili poremećenog ponašanja (počevši od depresije do samopovređivanja i povećanog rizika za suicid).
Veoma je bitno naglasiti da realnost nije i ne sme biti tretirana crno-belo. Nemirna deca se ne smeju tako olako etiketirati kao bolesna, jer nemirno dete nije istovremeno i bolesno!
Neophodno je shvatiti da roditelj svojom ljubavlju, pažnjom, posvećenošću i strpljenjem može da postigne kod deteta skoro bilo kakav efekat, naučiti ga da se ponaša primerenije, i omogućiti mu da preraste razvojnu fazu u kojoj ono mora da bude nemirno i istražuje svoje granice.
Da je Tom Sojer naš savremenik, da li bi priča bila iole ovoliko zanimljiva da su ga posle prve pustolovine proglasili nemogućim, zavezali u belu košulju i sedirali? Bake i deke bi na ovo rekli da takvo dete jednostavno treba izmoriti i pustiti da se istrči da bi lepo spavalo. Međutim, gde se sakrila ovakva logika i zašto se dešava da su deca danas lečena kao psihijatrijski bolesnici?
Ukoliko se nastavi politika prepuštanja, praćenje linije manjeg otpora i ako dijagnoze postanu realnost našoj deci, o čemu će ona pričati? Hoće li uopšte imati mogućnost govora i nekog da ih sasluša?
Autorka: Darija Petrović
Izvor: Kultiviši se