Da li bi Tom Sojer danas završio na psihijatriji?

februar 17, 2015

Uvek je istina o rođenoj zemlji ono što nam je neukusno.“
Mark Tven
Sećate se Toma Sojera (Tomas, kad ima da jede batine)? On je dvanaestogodišnjak kovrdžave smeđe kose, odeven u rite, prilično neposlušan jer ga tetka tera da ide u školu. Blago narcisoidni, hvalisavi vetropir i lažljivac koji postaje pošteni borac za pravdu, požrtvovani prijatelj, privržen rođak i opasan zavodnik.

Tom je simbol sve dece ― predstavlja sve ono za čim deca žude dok su u školi i kod kuće. Njegov avanturistički duh hranio je našu želju za pravdom. On je bio to dovoljno hrabro i vispreno dete koje će se suprotstaviti stegama društva, koje neće ići u školu kada mu je ona dosadna i koje će naći opravdanje za to. Tom Sojer ume da ukrade krofnu od tetke kad mu se jede i ume da je nasamari, a da se izvuče bez batina. On će se izgubiti u velikoj i opasnoj pećini, ali će naći izlaz kao što će naći i zakopano blago, bežati od kuće, imati svoju gusarsku bandu i čak iscenirati sopstvenu pogibiju i mirno posmatrati sve sa strane. Međutim, Tomova velika mašta i želja za avanturom nisu mu dozvoljavale da uvek sagleda posledice svog ponašanja. Bio je ponekad vrlo neodgovoran dečak. Tada bi najčešće dobijao batine od svoje tetke, jer „dete nikad ne možeš udariti za džabe“.
„Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, rekao je odavno Duško Radović. Međutim, na šta se to tačno odnosi? Treba li ih tući kada primetimo da donose iste (loše) odluke kao mi, kada ne liče na svoje roditelje koji čitaju knjige, idu u pozorište i slušaju pop, ili je pravo vreme za batine onda kada postanu toliko živahni i nemirni (kao i mi kad smo bili deca) da ne znamo šta da radimo sa njima? Imajući u vidu da je fizičko kažnjavanje danas (skoro) zakonski zabranjeno, šta ostaje kao metoda smirivanja dece roditeljima koji se suočavaju sa desetočasovnim radnim vremenom, tranzicijom, poskupljenjima, nervoznim šefom i netolerantno nemirnim detetom kod kuće?
Da bi priča bila fer, pređimo na trenutak u ugao te „nemirne“ dece. Idu u školu koja, kao i svakom detetu, nije zabavna, imaju devet predmeta još od prvog razreda, gomile domaćih zadataka, ples, karate, muzičku školu i neizostavne škole jezika. Dok se ovo odvija u svakodnevnom svetu, dete se sreće sa potpuno drugačijom slikom koja je prezentovana u medijima. Svi smo kao mali uživali u nestašlucima Denisa napasti, Džordža iz džungle, oduševljavali se veštom decom iz filmova „Sam u kući“, „Deca špijuni“, „Karate kid“ i slično. Deo školske literature predstavlja decu u sličnom svetlu, poput „Hajduka“ ili Toma Sojera i Haklberi Fina, znatno različitu od današnje dece.
deca
Šta bi danas bilo sa detetom koje je kao Tom Sojer?
Šta bi prosečni zaposleni roditelj radio sa detetom koje beži od kuće, ne ide u školu, pentra se po drveću, ima sopstvenu bandu, krevelji se, daje mački svoje sirupe kad se razboli, tuče se, ne sluša, učenje mu je dosadno, ne voli da ide u crkvu nedeljom, i pažnja mu zasigurno neće trajati toliko dugo koliko zahteva izrada domaćeg? Zar ne bi bilo najlakše priznati da ne postoji način da se izborimo sa takvim čudom? Ne bi li bilo divno kada bi postojala neka magična pilulica koja bi umirila ovako živahno dete i ostavila roditeljima par minuta tišine?
Ono što je poražavajuće, ali je nažalost realnost danas, jeste da takva pilula zaista postoji, i zove se amfetamin. I ni jedan psihijatar neće oklevati da je prepiše vašem detetu (uz kombinaciju sa još par lekića), ukoliko ga odvedete u bolnicu i požalite se na simptome slične onima koji su krasili nekadašnju zdravo nemirnu decu. Ovaj put, to će biti proglašeno za ADHD dete (Attention-Deficit Hyperactivity Disorder) i nalepiće mu se etiketa mentalnog poremećaja − poremeća pažnje sa hiperaktivnošću.
Ima li smisla svako nemirno dete tretirati kao mentalno poremećeno? Procenjuje se da je prevalenca ovog poremećaja (broj dece sa poremećajem u godini) između 2 i 17%. Da li to znači da do 217 hiljada dece u našoj zemlji zaslužuje etiketu poremećaja i sve što ide sa njom? Govorimo o mentalnom poremećaju za koji nije dokazano da ima psihičko poreklo, ali koji se ipak tretira kao organski, koji će dijagnostikovati prvi pedijatar (doktor medicine), a ne psiholog ili psihijatar. Dete sa dijagnozom dalje biva smešteno u psihijatrijsku ustanovu i prima koktel―terapiju sačinjenu pretežno od amfetamina i antidepresiva. Sve i da stavimo na stranu da ovi lekovi na mlad organizam imaju iste efekte kao kokain (što nikako nije zanemarivo), etiketa poremećaja nosi sa sobom stigmu društva, odsustvo iz škole, kasnije probleme u akademskom napredovanju, gubljenje kontakta sa svojom generacijom i drugarima, veoma frustrirane roditelje i veći rizik za javljanje nekog drugog mentalnog poremećaja ili poremečenog ponašanja (počevši od depresije do samopovređivanja i povećanog rizika za suicid).
Veoma je bitno naglasiti da realnost nije i ne sme biti tretirana crno-belo. Nemirna deca se ne smeju tako olako etiketirati kao bolesna, jer nemirno dete nije istovremeno i bolesno! Neophodno je shvatiti da roditelj svojom ljubavlju, pažnjom, posvećenošću i strpljenjem može da postigne kod deteta skoro bilo kakav efekat, naučiti ga da se ponaša primerenije, i omogućiti mu da preraste razvojnu fazu u kojoj ono mora da bude nemirno i istražuje svoje granice.
Da je Tom Sojer naš savremenik, da li bi priča bila iole ovoliko zanimljiva da su ga posle prve pustolovine proglasili nemogućim, zavezali u belu košulju i sedirali? Bake i deke bi na ovo rekli da takvo dete jednostavno treba izmoriti i pustiti da se istrči da bi lepo spavalo. Međutim, gde se sakrila ovakva logika i zašto se dešava da su deca danas lečena kao psihijatrijski bolesnici?
Ukoliko se nastavi politika prepuštanja, praćenje linije manjeg otpora i ako dijagnoze postanu realnost našoj deci, o čemu će ona pričati? Hoće li uopšte imati mogućnost govora i nekog da ih sasluša?
Autorka: Darija Petrović
Izvor: Kultiviši se

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


4 komentara na "Da li bi Tom Sojer danas završio na psihijatriji?

  1. Zhel kaže:

    Mislim da bi Tom danas visio na društvenim mrežama i igricama, što bi bilo dovoljno da prezaposleni roditelji ne primete nikakav problem. Inače Tom mi uopšte ne izgleda kao hiperaktivno dete, kao ni većina te dece u avanturističkim lektirama. Tom je negde na nivou Malkolma iz “Malkolm u sredini” (izrazito je inteligentan i nalazi sebi zanimacije) ali u seoskoj sredini 19.veka u državi Misuri. Nije kao npr. Bart Simpson koji zaista ima velike psihijatrijske probleme (ovde ne analiziramo nadrealne likove koji se uopšte ne ponašaju kao deca, tipa Stjui iz Porodični čovek ili Kartmen iz Saut Parka).

    1. MIRJANA JANIS kaže:

      Tom je inteligentan za svoju korist i sprema sebe za svoj način shvatanja života…izvukao bi se oni danas i negde već postao direktor škole…Imamo mi mame koje svoju decu samo pošalju u školu i jedva čekaju da ih ispratimo sa izostancima a da ne dobiju izbacivanje iz jedne škole u drugu a one hladno prozovu nastavnike a kasnije kada ih pod moranjem ispratimo iz škole oni zauzimaju prvo mjesto za mafiju lokalnu na ulici a mame dalje traže da se udaju i radjaju novu djecu a prethodnu su ispratili već u petnaestoj na ulicu;dobro ih u detinjstvu šamarju kao stoku i pošalju u školi…to dete zn da kaže nastavniku” popušiš mi” i završi školu kao i svako normalno dijete…posle znao šta oni budu kada porastu, glavni klan ulice i vladaju gradom u nekoj vrsti …

  2. mamama kaže:

    moje dete je jako dobro..pod time mislim: drzi mamu za ruku dok seta gradom a i kada trcka ispred, malo-malo pa se okrene da vidi gde je mama; digne ruku kada naidje na ivicnjak jer mami mora da se da ruka kada se prelazi ulica; kada je vreme za spavanje, sirup, jelo, zakljucavanje telefona bez problema se nacrta ispred mame i ceka da se obavi sta je mama rekla.. sve mame mi kazu da mi zavide a ja mastam o malom tomu sojeru i podsticem dvoipogodisnju devojcicu da skace po krevetu, da djuska, da trcka i juri ptice, da ne mora da pojede sve iz tanjira ako ne zeli i da zvrlja po papirima i da se od ljubavi gnjavimo i stipamo i grizemo naravno do granice da ne boli.. Verujte mi da zelim da moja malena bude svojeglava, nestasna i lukava ali izgleda da se ipak od gena ne moza daleko i da ce na mamu i tatu romanticare koji imaju skladan i brak pun ljubavi i blagih tonova, takva mirna biti moja princeza..

  3. milica kaže:

    Tom Sojer je jednostavno potpuno promašen primer za ADHD, koji je u osnovi poremećaj pažnje i daleko je od radozalosti, lukavosti, avanturizma, narcisoidnosti, koje krase Toma Sojera. Takođe, ADHD nije, kako se u tekstu kaže, bolest, nego stanje, isto kao i autizam, i taman posla da se hiperaktivna deca smeštaju u psihijatrijsku ustanovu. Ona pohađaju redovne vrtiće i škole i žive u svojim domovima, sa svojim porodicama. Isto tako nije baš istina da svaki psihijatar olako daje detetu koktel terapiju za smirenje. Neka deca dobiju lek, neka ne, ali o tome se ne odlučuje paušalno i bez oklevanja, već na osnovu praćenja detetovog ponašanja i strpljive i temeljne procene psihijatra. Generalno mi se čini da je autor napisao tekst pomalo senzacionalistički i da bi ipak morao da raspolaže kompletnim i tačnim informacijama kad se već dotiče ovako osetljive teme.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama