Већ данима сви с нестрпљењем очекујемо две ствари: да коначно буду ухапшени они који месецима малтретирају децу, наставнике и родитеље сталним дојавама о постављеним бомбама и да стигне дуго најављивани Протокол о поступању у случају дојаве о постављеној експлозивној направи.
У међувремену, неке индиције о томе шта ће се у том Протоколу наћи већ су објављене и може се рећи да су комплетну јавност оставиле без текста. Наиме, у саопштењу објављеном на сајту МУП-а, стоји да ће, у складу са посебним планом и програмом, „полицијски службеници спровести обуку запослених у установама предуниверзитетског и универзитетског васпитања и образовања која ће обухватити: мере контроле приступа, превентивни преглед простора установе, као и дефинисање безбедног места, по узору на позитивна искуства земаља које имају слични проблем.“
Ово, ако смо добро разумели, значи да ће уместо специјалних јединица преглед простора вршити наставно и ненаставно особље. Они ће, претходно, проћи обуку.
Очекивано, оваква идеја наишла је на велико негодовање међу запосленима у образовном систему, па се на друштвеним мрежама многи противе таквом плану тврдећи да ту одговорност не могу и не желе да преузму на себе.
„Наставник као васпитач, дефектолог, логопед, психолог, лајф коуч, медијатор, жандарм и полицајац, медицинска сестра, помало и лекар, задужен за сузбијање насиља, наркоманије, у дигиталном и стварном простору, тријажу болесника, третман шећерне болести… Уз све то морао би знати физику, математику, историју, географију, имати у малом прсту законске основе на којима почива грађанско друштво, развијати солидарност и емпатију. И предузетништво. Која мајка рађа такву личност? Који факултет образује таквог појединца? Који организатор обуке је стручан за све задатке које наставник обавља истовремено? – запитао се један наставник у коментарима на ову вест, на друштвеној мрежи Фејзбук.
Маја Радовић, наставница српског језика у ОШ „Јован Миодраговић“ каже да лично никада не би прихватила тако велику одговорност за посао за који је потребна озбиљна обука и искуство. Због свега што се дешава је, како каже, више пута прекидала контролне провере на пола, како би се деца евакуисала. Осим тога, непостојање неког јединственог протокола о поступању ствари додатно отежава и компликује.
– Након 3. маја смо посебно осетљиви на свако хватање за кваку врата учионице, а нарочито сада када је, у великом броју случајева, то позив да напустимо учионице – каже ова наставница. Она додаје да и сама као мајка има проблем, јер док је на настави и брине о деци која су у школи у којој ради, стиже јој порука из школе коју њено дете похађа, да дође и преузме дете.
Како да оставим своје ђаке, а како да не одем по своје дете? – пита се Маја Радовић.
Оно што је у читавој причи посебно наљутило наставнике је и чињеница да у свакој школи имате по једног или два полицајца који су ту сваког дана и, како кажу наставници, немају готово никаквог посла. А упркос томе, планира се обука наставника да врше преглед установе, уместо да се, што би било логично, за то обуче полицајци који су већ у школи.
– Не, ово већ постаје потпуно надреално. Па што не обуче те полицајце који су по школама? На основу чега тачно би то, такву одговорност, свалили на запослене у школама? – један је од неколико сличних коментара у групи која окупља просветне раднике на Фејзбуку.
Ипак, пре него што Протокол буде спреман, можемо да се надамо да ће се од оваквог приступа решавању проблема ипак одустати, те да ће дојаве бити заустављене, а одговорни за незапамћено узнемиравање деце, родитеља и наставника ухапшени.