Деца која су почела да читају са 5 година, током каснијег школовања лошије су стајала са читањем од деце која су га савладала касније.
“Многи васпитачи жале ми се да су под великим стресом, толико да размишљају о отказу, због притиска да малу децу подучавају академским знањима и да их оцењују. Они су сведоци колико су деца због тога несрећна и мисле да би деца много више тога научила кроз игру и дружења. А наука потврђује њихов став” пише развојни психолог Питер Греј.
Бројне студије показале су да рано учење школског градива, мада у почетку побољшава резултате, заправо на дужи рок доводи до назадовања, нарочито у погледу друштвеног и емоционалног развоја, објашањава он.
У Немачкој је још током 70-их вршено поређење између 50 обданишта усмерених на дечију игру и 50 усмерених на учење школског градива. Упркос бољем предзнању деце из друге групе, до четрвртог разреда осовне школе деца из прве групе знатно су их превазишла у сваком погледу. Рани ученици лошије су стајали са математиком и читањем, као и по питању друштвене и емоционалне зрелости. Због ових сазнања, у Немачкој су, упркос глобалном тренду, одустали од раног учења и вратили се игрању у обдаништима. Слична истраживања у САД дала су исте резултате. Почетни успеси и предност у односу на децу која се играју, код деце која рано почињу са учењем брзо бледе. Штавише, како је показало једно дугогодишње истраживање, у узрасту од 23 године, деца из групе која је рано почела са учењем имала су више шансе да почине кривично дело него њихови вршњаци који су предшколске дане провели у игри!
Шта може бити узрок оваквих последица раног учења? Греј сматра да стављање нагласка на успех и напредовање оставља негативне последице на децу која се подвргавају раном учењу академских знања. За разлику од њих, деца која се много играју уче да се слажу са другима, да планирају своје активности, да превазилазе разлике и постају одговорнија.
И други стручњаци за дечији развој наглашавају погрешне представе о томе како деца уче, које владају код данашњих креатора образовних политика.
“Игра се често сматра незрелом активношћу којом се ништа не постиже, али без ње нема развоја, контроле осећања и пажње” каже Дејвид Вајтбред, психолог са Кембриџа.
Искуство игре мења неуронске везе у предњем делу мозга, чега без игре нема, каже Сређо Пелис, са Алберта Универзитета у Канади. Те промене су неопходне да би сазрео цетар за контролу извршних функција мозга, који регулише емоције, планира, решава проблеме. Игра припрема млад мозак за живот, љубав, учење. „Ова игра мора бити потпуно слободна – без тренера, правила, упутстава“ наглашава он. „Било да је у питању кошкање, прављење замка од песка или нешто треће, деца сама морају да донесу правила. Надчеони кортекс тако ствара нова неуронска кола која регулишу сложене друштвене односе,“ објашњава Пелис.
Проучавајући животиње, научници су открили да игра активира читав неокортекс, и да се трећина гена које су проучили значајно мења након само пола сата игре. „Код људи, игра развија друштвене вештине које воде бољем успеху у школи“ објашњава Пелис, позивајући се на студију која је показала да деца са бољим друштвеним вештинама у трећем разреду, имају боље оцене у осмом. „То је вероватно и разлог зашто земље које имају дуже школске одморе – имају и боље ђаке,“ закључује он.
Џеј Гид, неуронаучник са Универзитета у Сан Дијегу посветио је каријеру проучавању начина на који се мозак развија од рођења до зрелости. Његово мишљење је да деца млађа од 7-8 година нису прилагођена дидактичком објашњавању већ активном истраживању. Код предшколске деце, класично учење убија жељу за истраживањем.
Нарочито је погубно притискање мале деце да уче читање. Писменост постоји тек 6.000 година и мозак није еволутивно предодређен за тако комплексан задатак. То није вештина која се спонтано стиче попут ходања. Једна новија студија из Немачке, из 2012. године, показала је да деца која су почела да читају са 5 година током каснијег школовања лошије стајала са читањем од деце која су га савладала касније.
Приредила: Јована Папан
Извор: detinjarije.com