Švedska ulaže stotine miliona kruna u štampane udžbenike, a Danska kupuje oko milion i po fizičkih knjiga. Norveška je od ovog avgusta propisala da digitalni uređaji ne smeju da dominiraju nastavom u prva četiri razreda. Francuska sklanja telefone iz ruku učenika, Finska je njihovu upotrebu na času ograničila zakonom, a Engleska od septembra uvodi obavezujuće smernice za škole bez mobilnih telefona.
Da li je Evropa odustala od digitalizacije obrazovanja? U obliku u kom je ona započeta – DA.
Nema zajedničke evropske odluke o „povratku papiru“, kao ni masovnog izbacivanja računara i tableta iz škola. Ali promena se dešava.
Švedska: „Povratak korenima“
Zemlja koja je godinama bila među simbolima digitalizacije obrazovanja sada državnu obrazovnu politiku opisuje izrazom back to basics – povratak osnovama.
A pod „osnovama“ podrazumeva čitanje, pisanje i računanje.
Švedska vlada eksplicitno navodi da digitalna nastavna sredstva treba uvoditi tek u uzrastu u kojem ona podstiču, a ne ometaju učenje. Poseban naglasak stavljen je na fizičke knjige kod mlađe dece i na analogne aktivnosti u ranom učenju čitanja, pisanja i matematike.
Država je 2023. izdvojila 685 miliona švedskih kruna za udžbenike i priručnike, 2024. još 658 miliona, a 2025. čak 755 miliona. Za 2026. i naredne godine predviđeno je po 555 miliona kruna.
Cilj je bio obezbediti jedan udžbenik za svakog učenika i svaki predmet. Izmenjen je i zakon kako bi se jasnije definisalo pravo učenika na nastavna sredstva, uključujući udžbenike. Švedska obrazovna agencija pritom i dalje priznaje i digitalne i analogne alate – ali insistira da njihov izbor mora imati pedagoški smisao.
Suština je da digitalni alati nisu izbačeni iz nastave, ali se njihova upotreba ograničava i preispituje.
Domino-efekat po Evropi
Švedska nije ostala usamljena.
Finska, dugogodišnji šampion PISA testiranja i sinonim za „obrazovni model iz snova“, pokrenula je sličan preokret 2024. godine, vraćajući fizičke knjige i ograničavajući upotrebu mobilnih uređaja u nastavi.
Norveška, koja je od 2016. svakom petogodišnjaku pri upisu u školu delila tablet, danas je došla do toga da je većina osnovnih škola uklonila mobilne uređaje iz učionica, uz paralelnu kampanju za podsticanje čitanja kroz biblioteke i zajedničke programe.
Danska je izdvojila 540 miliona kruna da tablete zameni novim štampanim knjigama, sa planom da škole do 2027. godine budu potpuno bez mobilnih telefona.
Francuska je smartfone iz učionica izbacila zakonom još 2018. godine i od tada nastavlja da vraća papirne planere i rad rukom u niže razrede.
Italija je krenula sličnim putem, ograničavajući upotrebu pametnih telefona u osnovnim i srednjim školama.
Holandija je januara 2024. uvela zabranu mobilnih telefona, tableta i pametnih satova na časovima u srednjim školama, a od školske 2024/2025. mera je proširena i na osnovne škole. Evaluacija koju je naručila holandska vlada pokazala je da je gotovo tri četvrtine od 317 anketiranih srednjih škola prijavilo pozitivan efekat na koncentraciju učenika, dok je trećina zabeležila i bolji akademski učinak.
Evropa se olovci i papiru vraća iz krajnje praktičnog razloga. Zato što terenski podaci — pad pismenosti, slabija koncentracija, porast vršnjačkog nasilja preko društvenih mreža — pokazuju da je digitalizacija uvedena brže nego što je pedagoška nauka mogla da je opravda.
Gde je tu Srbija
Srpski obrazovni sistem prati ovu evropsku debatu, ali sa zakašnjenjem i drugačijim naglaskom — kod nas je tema gotovo isključivo svedena na mobilne telefone, a ne na širu politiku udžbenika i digitalnih alata.
Ministarstvo prosvete je krajem 2023. godine školama poslalo dopis kojim se traži da svaka škola internim aktom uredi upotrebu mobilnih telefona i pametnih satova tokom nastave, ali odluka o konkretnom modelu — da li telefon ostaje u učionici, isključen, ili van dometa učenika — prepuštena je svakoj školi ponaosob. Već tada je važeći Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja korišćenje telefona na času tretirao kao težu povredu obaveza učenika, kažnjivu ukorom.
Tokom 2025. i 2026. godine tema je otišla korak dalje: u javnost je dospeo nacrt zakona koji predviđa mnogo stroži, sistemski pristup — potpunu zabranu mobilnih telefona, ali i tableta, pametnih satova i sličnih uređaja u školama, uz novčane kazne za škole koje ne vode evidenciju o primeni mere, u rasponu od 100.000 do milion dinara. Izuzetak bi bio rezervisan isključivo za učenike kojima je uređaj neophodan iz zdravstvenih razloga, uz lekarsku dokumentaciju i odobrenje direktora.
Ono što Srbija, za razliku od Švedske, Finske ili Danske, još uvek nema jeste sistemska politika o udžbenicima i metodama učenja — dakle pitanje da li i koliko dete uči pisanje rukom, koliko se oslanja na papirni udžbenik naspram digitalnog, i kako se to menja kroz razrede. Naša javna debata je gotovo u potpunosti fokusirana na disciplinu i distrakciju (telefon kao ometač časa i generator vršnjačkog nasilja preko snimaka i društvenih mreža), dok je pedagoško pitanje — kako deca zapravo najbolje uče, sa papira ili sa ekrana — ostalo u drugom planu.
To znači da Srbija, paradoksalno, nikada nije prošla ni kroz onu prvu fazu punog zamaha digitalizacije kroz koju je prošla Skandinavija (masovna distribucija tableta po školama i vrtićima o državnom trošku), pa tako ni nema šta da „vrati“. Naš sistem je ostao pretežno udžbenički orijentisan sve vreme, sa digitalnim alatima koji se uvode neravnomerno, zavisno od škole, opštine i entuzijazma pojedinačnih nastavnika. Ironično, to nas trenutno stavlja bliže onome ka čemu se Zapadna Evropa tek vraća — samo što do toga nismo došli svesnom politikom, već sporijom i neujednačenom modernizacijom.