Lorin Vulf, urednica magazina „Hemijske i inženjerske vesti“ (Chemical & Engineering News) i jedna od onih koja „piški u moru“ odlučila je da sa naučne strane uđe u suštinu tog fenomena i da objasni šta se zaista događa kada ljudi piške u okean ili more.
Prvo mesto za svako istraživanje je internet naravno, prenosi PopSci. Lorin je otkrila da iako telo izbacuje urin da bi se oslobodilo od neželjenih hemijskih supstanci, to ne znači da je on štetan. U stvari, sastav urina i morske vode se ne razlikuju previše. Prosečan ljudski urin je 95% voda i 1-2 g/L soli. Kada „izađe“ iz zdravog tela urin je takođe sterilan. Tek kada napusti telo, urin počinje da privlači milione bakterija, ali ništa od toga neće ubaciti u vodu.
Postoji jedna komponenta koja može da bude potencijalni problem zbog svoje velike koncentracije: ure(j)a ili karbamid čiji molekul sadrži dve amidne (-NH2) grupe spojene karbonilnom (C=O) funkcionalnom grupom i koga ima 9 g/L u urinu. Ali, na makro planu, a tako okean mora da se posmatra, to je zanemarljivo.
Po Stjuartu Džons, biohemičaru u King George Hospital, čovek prosečno urinira 0.2l – 0.5l, što je oko 3 grama ureje.
Čak i ekstremnom slučaju da svih 7 milijardi ljudi urinira u Atlantski okean u isto vreme, to će biti 6×10-11 g/L ureje u ukupnoj zapremini od 3.5 x1020 L. I dalje, ovo su zanemarljive brojke. Takođe, azot je bitno đubrivo koje značajno doprinosi rastu i razvoju biljaka okeanske biosfere.
Lorin Vulf želi da istakne da sve ove brojke ne važe kada je u pitanju mali prostor, kao što je bazen.
Šta je zaključak ovog istraživanja? Kada je „frka“, OK je da piškite u okeanu/moru. Ako mogu životinje, mogu i ljudi. A neke od tih životinja, kitovi npr, piške mnogo više nego ljudi.
Izvor: B92