Lorin Vulf, urednica magazina „Hemijske i inženjerske vesti“ (Chemical & Engineering News) i jedna od onih koja „piški u moru“ odlučila je da sa naučne strane uđe u suštinu tog fenomena i da objasni šta se zaista događa kada ljudi piške u okean ili more.
Od čega je sačinjen urin
Urin je oko 95 odsto voda. Preostalih pet odsto čine so, mokraćna kiselina, tragovi hormona i lekova, i jedno jedinjenje koje je ovde glavni junak — urea, molekul kojim telo izbacuje višak azota nastao razgradnjom belančevina. Kada se urea nađe u vodi, mikroorganizmi je razgrađuju do amonijum-jona i nitrata — jedinjenja koja su, sasvim slučajno, i redovan deo prirodnog azotnog ciklusa u moru i hrana za morske alge i fitoplankton.
Drugim rečima, ono što izgleda kao „zagađenje“ more zapravo prepoznaje kao poznatu supstancu i ugrađuje je u sopstveni metabolizam.
Pitanje razmere
Ono što najviše umiruje nije hemija sama po sebi, nego količine. More nije kada s vodom — Atlantski okean, na primer, sadrži nešto oko 350 trilijardi litara vode. Kada bi se izračunalo koliko bi ureje bilo u toj vodi ako bi svaki čovek na planeti istovremeno mokrio u Atlantik, dobija se koncentracija reda veličine nekoliko desetina delova na trilion — brojka toliko mala da je teško i predstaviti. Za poređenje, to je otprilike kao da se nekoliko kapi sirupa razblaži u olimpijskom bazenu, pa onda taj bazen pomnoži hiljadama puta.
I tu je važno podsetiti se: čovek nije jedino biće koje ovo radi. Ribe, kitovi, delfini i foke ispuštaju otpadne materije u more neprekidno, u znatno većim količinama, i ekosistem se sa tim odavno nosi bez ikakvih posledica.
Kada nešto ipak nije isto
Nauka, međutim, retko voli apsolutne izjave, pa vredi napraviti razliku između otvorenog mora i zatvorenih ili osetljivijih sredina. U velikom, dobro promešanom moru, razblaživanje je gotovo trenutno i efekat je zanemarljiv. Sasvim je druga priča kada je reč o malim, plitkim lagunama sa slabom cirkulacijom vode, ili o koralnim grebenima — ekosistemima izuzetno osetljivim na i najmanji višak azota i hranljivih materija, koji taj višak mogu da poremete mnogo lakše nego otvoreni okean.
Bazeni su, zanimljivo, poseban slučaj — ne zbog mora, nego zbog hlora. Kada se jedinjenja iz urina spoje sa hlorom koji se koristi za dezinfekciju, nastaju isparljiva jedinjenja koja nadražuju oči, nos i disajne puteve — čuveni „miris bazena“ zapravo je miris te hemijske reakcije, a ne miris same vode ili hlora.
Šta to znači u praksi
Za porodicu koja provodi dan na moru, poruka nauke je jednostavna: povremeno mokrenje u otvorenom moru nije ni higijenski ni ekološki problem vredan brige — dešava se svuda oko nas i more se s tim nosi bolje nego što bi iko pomislio. Oprez ima smisla jedino u malim, zatvorenim uvalama ili u blizini koralnih greben, gde je ravnoteža ekosistema mnogo krhkija.