Лорин Вулф, уредница магазина „Хемијске и инжењерске вести“ (Chemical & Engineering News) и једна од оних која „пишки у мору“ одлучила је да са научне стране уђе у суштину тог феномена и да објасни шта се заиста догађа када људи пишке у океан или море.
Прво место за свако истраживање је интернет наравно, преноси PopSci. Лорин је открила да иако тело избацује урин да би се ослободило од нежељених хемијских супстанци, то не значи да је он штетан. У ствари, састав урина и морске воде се не разликују превише. Просечан људски урин је 95% вода и 1-2 g/L соли. Када „изађе“ из здравог тела урин је такође стерилан. Тек када напусти тело, урин почиње да привлачи милионе бактерија, али ништа од тога неће убацити у воду.
Постоји једна компонента која може да буде потенцијални проблем због своје велике концентрације: уре(ј)а или карбамид чији молекул садржи две амидне (-NH2) групе спојене карбонилном (C=О) функционалном групом и кога има 9 g/L у урину. Али, на макро плану, а тако океан мора да се посматра, то је занемарљиво.
По Стјуарту Џонс, биохемичару у King George Hospital, човек просечно уринира 0.2l – 0.5l, што је око 3 грама уреје.
Чак и екстремном случају да свих 7 милијарди људи уринира у Атлантски океан у исто време, то ће бити 6×10-11 g/L уреје у укупној запремини од 3.5 x1020 L. И даље, ово су занемарљиве бројке. Такође, азот је битно ђубриво које значајно доприноси расту и развоју биљака океанске биосфере.
Лорин Вулф жели да истакне да све ове бројке не важе када је у питању мали простор, као што је базен.
Шта је закључак овог истраживања? Када је „фрка“, ОК је да пишките у океану/мору. Ако могу животиње, могу и људи. А неке од тих животиња, китови нпр, пишке много више него људи.
Извор: Б92