Лорин Вулф, уредница магазина „Хемијске и инжењерске вести“ (Chemical & Engineering News) и једна од оних која „пишки у мору“ одлучила је да са научне стране уђе у суштину тог феномена и да објасни шта се заиста догађа када људи пишке у океан или море.
Од чега је сачињен урин
Урин је око 95 одсто вода. Преосталих пет одсто чине со, мокраћна киселина, трагови хормона и лекова, и једно једињење које је овде главни јунак — уреа, молекул којим тело избацује вишак азота настао разградњом беланчевина. Када се уреа нађе у води, микроорганизми је разграђују до амонијум-јона и нитрата — једињења која су, сасвим случајно, и редован део природног азотног циклуса у мору и храна за морске алге и фитопланктон.
Другим речима, оно што изгледа као „загађење“ море заправо препознаје као познату супстанцу и уграђује је у сопствени метаболизам.
Питање размере
Оно што највише умирује није хемија сама по себи, него количине. Море није када с водом — Атлантски океан, на пример, садржи нешто око 350 трилијарди литара воде. Када би се израчунало колико би уреје било у тој води ако би сваки човек на планети истовремено мокрио у Атлантик, добија се концентрација реда величине неколико десетина делова на трилион — бројка толико мала да је тешко и представити. За поређење, то је отприлике као да се неколико капи сирупа разблажи у олимпијском базену, па онда тај базен помножи хиљадама пута.
И ту је важно подсетити се: човек није једино биће које ово ради. Рибе, китови, делфини и фоке испуштају отпадне материје у море непрекидно, у знатно већим количинама, и екосистем се са тим одавно носи без икаквих последица.
Када нешто ипак није исто
Наука, међутим, ретко воли апсолутне изјаве, па вреди направити разлику између отвореног мора и затворених или осетљивијих средина. У великом, добро промешаном мору, разблаживање је готово тренутно и ефекат је занемарљив. Сасвим је друга прича када је реч о малим, плитким лагунама са слабом циркулацијом воде, или о коралним гребенима — екосистемима изузетно осетљивим на и најмањи вишак азота и хранљивих материја, који тај вишак могу да поремете много лакше него отворени океан.
Базени су, занимљиво, посебан случај — не због мора, него због хлора. Када се једињења из урина споје са хлором који се користи за дезинфекцију, настају испарљива једињења која надражују очи, нос и дисајне путеве — чувени „мирис базена“ заправо је мирис те хемијске реакције, а не мирис саме воде или хлора.
Шта то значи у пракси
За породицу која проводи дан на мору, порука науке је једноставна: повремено мокрење у отвореном мору није ни хигијенски ни еколошки проблем вредан бриге — дешава се свуда око нас и море се с тим носи боље него што би ико помислио. Опрез има смисла једино у малим, затвореним увалама или у близини коралних гребен, где је равнотежа екосистема много крхкија.