Pre nekoliko dana, prijatelj mi je skrenuo pažnju na esej Artura C. Bruksa u Atlantiku, pod naslovom „Jedna jedina stvar koju možete učiniti za svoju decu.“ Bruks je harvardski naučnik, bivši predsednik Američkog preduzetničkog instituta i autor 13 knjiga, uključujući jednu koju je napisao zajedno sa Oprom Vinfri.
U svom eseju iznosi mnogo stavova sa kojima se slažem. Na primer, da „roditeljska tehnika koja zaista nešto znači jeste toplina i nežnost“ i da „ćete napraviti mnogo grešaka, ali one uglavnom neće ostaviti traga.“
Dakle, Bruks kaže — ne moramo biti savršeni roditelji. Deca će biti dobro.
Potpuno se slažem.
Ali nisam nimalo uverena u premisu na kojoj gradi taj argument. Bruks tvrdi da je u redu što pravimo greške u roditeljstvu jer način na koji odgajamo decu ionako nije presudan — karakter dece mnogo više oblikuju geni nego sredina u kojoj odrastaju. „Ogroman deo ličnosti je biološki i nasledno uslovljen,“ piše Bruks, pozivajući se na nekoliko istraživanja.
Mislim da ovde preteruje — i da previđa neke važne stvari.
Bruks najpre navodi studiju koja sugeriše da geni igraju veliku ulogu u oblikovanju ličnosti. Citira istraživanje iz 1996. na 123 para jednojajčanih blizanaca i 127 parova dvojajčanih, prema kom se procenjuje da je 41% neuroticizma nasledan, 53% ekstroverzije, 61% otvorenosti ka iskustvu, 41% prijatnosti i 44% savesnosti.
Ali kad razmišljam o tome kakva osoba želim da moja deca postanu, nisam fokusirana na ovakve široke crte ličnosti. Da, nadam se da moja deca neće biti neurotična, i nadam se da će odrastati kao savesni, prijatni i otvoreni ljudi. (Za ekstroverziju me baš i nije briga.)
Ono što mi je mnogo važnije jesu njihove vrednosti i izbori. Da li će moj sin tretirati devojke i žene s poštovanjem koje zaslužuju? Da li će moja deca biti antirasistički nastrojena? Da li će stati u odbranu — ili bar pokazati podršku i saosećanje prema — vršnjacima koji su zlostavljani?
Na ova pitanja ta studija ne daje odgovor. Ali druga istraživanja daju — i ona sugerišu da ono što radimo kao roditelji apsolutno oblikuje vrednosti dece i njihov odnos prema drugima. Znamo da razgovori koje roditelji vode s decom o rasizmu, seksizmu, seksu, pristanku i vršnjačkom nasilju ostavljaju traga — i na vrednosti koje deca usvoje i na to kako se ponašaju prema drugima.
Vredi se na trenutak zadržati i na samim brojevima iz te studije o crtama ličnosti. Ako je 41%, 53% ili 61% neke osobine nasledno, to znači da ostatak — a to je solidan deo! — nije. I to opet govori da sredina u kojoj deca odrastaju jeste važna.
Da bi potkrepio tvrdnju da roditelji nisu važni, Bruks pominje i studiju iz 2021. koja je istraživala vezu između konkretnih roditeljskih ponašanja i ličnosti deteta. Opisuje je kao studiju koja pokazuje da „roditeljstvo u većini aspekata nije imalo puno više uticaja od redosleda rođenja — što znači, gotovo nikakav.“
Ali već u sledećem pasusu Bruks sam ističe dva važna izuzetka: crte ličnosti kao što su savesnost i prijatnost jesu oblikovane roditeljstvom.
Savesnost i prijatnost su upravo one osobine koje mi najviše znače — jer su najbliže onome što znači biti dobar čovek. I baš ta studija, koju Bruks navodi kao dokaz da roditeljstvo nije važno, meni govori da roditeljstvo jeste važno za ove osobine. Druga istraživanja su, uz to, pokazala da sredina igra značajnu ulogu i u oblikovanju društvenih vrednosti.
Usput, zanimljivo mi je da su gotovo svi tekstovi na koje sam naišla koji tvrde da roditelji nisu važni — napisali muškarci, koji su uglavnom manje angažovani u roditeljstvu. Možda tu ima malo racionalizacije? Ma skroz je u redu što ne provodim mnogo vremena kod kuće — roditeljstvo ionako nije važno! Ili možda ima logike: ako muškarci nisu previše uključeni u odgajanje dece, onda naravno da neće imati ni previše uticaja na svoju decu. Istraživanja zaista sugerišu da deca više vrednosti usvajaju od majki i baka nego od očeva i dedova.
Da se vratim na Bruksovu centralnu poentu. Bruks tvrdi da je u redu što grešimo kao roditelji jer ono što radimo ionako ne menja puno. Ja se ne slažem: mislim da je u redu što grešimo upravo zato što roditeljstvo jeste važno. Greške su prilike za rast i učenje. Kad pogrešimo, učimo decu mnogo toga. Učimo ih da su svi ljudi dela u nastajanju i da treba da težimo učenju i rastu tokom čitavog života. Pokazujemo im kako se izvinjava, kako se bude skroman i kako se preuzima odgovornost za sopstvene postupke. Učimo ih da je život često složeniji, neuredniji i lepši nego što smo očekivali — a to je, verujem, dobra stvar.