Где смо изгубили људскост?
Где је нестала људскост у овом 21. вијеку, где је нестала људска доброта и љубав човека ка човеку? Где је нестало чоство, где је нестао, што би мој деда рекао, образ? Да ли нове генерације знају шта то зачи кад кажете „дајем реч“. Где смо се ми то изгубили у овој модерној технологији и у овом добу у коме ће ускоро роботи заменити људе. И да зло буде веће тиме се човечанство дичи.
Сваки дан у разним новинама читамо о све већем броју нових људских достигнућа у свим сферама која ће нам учитини живот лакшим, угоднијим, практичнијим. Технологија толико напредује да ми се чини да ћу бити гора од својих родитеља у несхватању исте у наредним годинама.
У том хаосу људске похлепе да живи што боље заборавља тај исти човек колико је он мали и пролазан. И он и сви ми заборављамо свакодневно нешто јако бито, а то је да смо ми сви на овој планети првенствено ту да продужимо врсту! Све остале животне лагодности су само гратис у једном делићу времена које се зове наш животни век.
А ми све више идемо погрешним путем. Удаљавамо се једни о других. Узимамо све здраво за готово, себични смо у својим циљевима. Не делимо осмехе случајним пролазницима. Намргођено лице и опак став је постао модни тренд. Не устајемо старијим у јавном превозу и феминистичке опаске користимо као изговор да за 8.март не поклањамо бакама, теткама, пријателицама.
Све мање имамо госте и ретко идемо у госте иако сада имамо могућност да купимо готову вечеру, да наместимо климу на идеалну температуру и уместо прања -судове само поредамо у машину за прање суђа. Не зовемо ми њих, не зову они нас, а и не морамо јер преко фејзбука пратимо објаве, слике, ко је где, шта, па ето као да се виђамо. Мрзовољно поздрављамо комшије.
На јавним мрежама стављамо само насмијане слике и места која смо посетили да би се ето видело, да се зна, као да пркосимо једни другима ко живи сретније, испуњеније. А толико празноће у свима нама. Заборавили смо шта је то ред. Мерило за саосећајност туђих (тужних и сретних) животних догађаја постао нам је лајк којим те догађаје испратимо. Роковник са датумима рођендана људи који нам значе замјенили смо фејзбук подсјетником.
Стикерима смо заменили пажљиво кривудаво написане речи у рођенданској честитци коју смо знали бирати по пет минута тражећи баш честитку чији ће изглед одговарати и осликавати личност драге особе којој је поклањамо. Престали смо да пишемо љубавна писма и правимо ручно рађење поклоне, а и што бисмо кад су ту сада поклон бонови, лакше је. Мањак финансија и мањак времена нам је постао изговор за превише тога.
А исто времена и можда још мање финансија су имале и генерације пре нас, наше баке и деде, али су се знале неке ствари. Знало се да без обзира на породичне несугласице, породица је светиња и нема тог изговора који је довољно добар да би се пропустио породични ручак у седмици.
Знало се када се, из поштовања ка нечијим годинама, нешто мора и прећутати. Знало се да се реч не даје тако лако, али ако се да, она је светиња. Веровало се у људе. Радовало се људима. Знало се да се пред госта, случајног путника добронамерника и мајстора мора изнети пиће и меза, таман касније ништа у кући не остало. То је ред и питање образа.
Људи су све више отуђенији једни од других, али више то није она несвесна фаза. Сада смо сви ми већ свесни свега тога. Свесни смо да пребрзо живимо, да нам се неке ствари које су благослов подразумевају, да не проводимо превише времена са драгим људима, да време само иде напријед и да се не може вратити, да детету не треба давати телефон да се игра али ето то је једии начин да „ћути“ …. Свесни смо али ништа не радимо по питају тога!
Човек је човеку постао вук, а људи су друштвена бића. Како онда не схватамо да трошимо време и да на погрешан начин покушавамо доћи до оног за чим у бити истински сви жудмо, чега смо сви гладни – а то је људска пажња, похвала, подршка. И као да је постао неки животни мото да упорно понављамо да нас баш брига ко шта каже, шта ко мисли. Али брига нас је. И у некој мери нас и треба бити брига.
Никако да признамо да ништа не може заменити човеку човека!
Аутор: Маја Деспот
Извор: uspesnazena.com