За историју се каже да је учитељица живота. Мислим да ову изреку треба проширити. Историја је и утешитељица, она која ти својим причама разгрне токове времена, процесе дугог трајања, научи те истрајности у опстајању. Међутим, глобални поглед на прошлост увек прогута мале људе. Њихова имена нестану. А без малих људи ништа велико не бива. Ни један вођа не може без пратње хиљада који верују. Ни један се покрет не оствари без корака који га убеђено прате. Само збир малих, који жртвују једино што имају, своје животе и судбине, покреће сваки точак.
Зато волим „Историјски забавник“ Александре Богдановић, често му се враћам, препоручујем га својим ђацима, укључујем као литературу приликом неких пројеката. Јер, уз славне личности наше историје, она пише и онима које је историја заборавила, неоправдано гурнула, иако је њихов допринос непроцењив. А они нису само учесници, нису им само дела значајна, већ могу бити инспирација и охрабрење. Као у бајкама, где добро, ма како било слабо и безначајно, увек победи силе зла.
И зато ми ових дана под руку поново долази прича о Светолику Драгачевцу, среском начелнику из Параћина који 25.3.1941, истог дана када југословенска влада потписује приступање Тројном пакту, пише писмо Хитлеру лично. Прво је покушао да пошаље телеграм сматрајући своју представку хитном, али службеник у пошти одбија да га отпреми пренеражен садржајем који види испред себе. Светолика то није поколебало. Он пише следеће (писмо преносим у целости, без исправки у правопису):
„Параћин, дана 25. 3. 1941. године
Адолфу Хитлеру
Нит правде прекинут је. Зацарила обест и сила. Велики тлаче мале и у својој осионости не познају Бога; немају душу.
Крвожедни Хитлер хита да ни једна њива на ово земаљској кугли не остане засејана јадом и чемером. Наша напаћена Отаџбина није поштеђена. Пружамо ти своју поштену руку, али ти хоћеш и срце. У жељи да освајаш и тлачиш ти нам газиш оно што нам је кроз сва робовања и кроз векове било најсветије газиш нам част и понос.
Теби Хитлере; кајинов сине ми деца великих отаца и дедова узвикујемо доста. Не слушаш ли наићићеш на бодре мишице наше. Пролићемо ти крв и ногом ти аждајо стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти.
Светолик М. Драгачевац, Срески начелник у пензији“
Светолик је своје писмо уз пратњу музиканата предао у пошту. Шта је мислио тада? Да ли је веровао како може преобратити особу пред којом је клечао цео свет? Или је био релаксиран осећајем да је урадио највише што може, чист пред самим собом?
Ухапшен је 9. јуна 1941. Испитиван је и пребијан да призна ко га је наговорио да напише то дрско писмо. Затим је пребачен у Грац. Испитивање се наставили јер нико није могао веровати да га је мотивисала само чиста вера. Тражила се позадина. Велики не верују у чисти пркос малих. Потцењују појединца који сме да говори. Очекују поштовање и сагнуту главу. Вређа их поглед равно у очи.
У немању начина да Светолику нађу злочиначку позадину, затварају га у Маутхаузен. Јула 1942. стигло је обавештење о његовој смрти, кратко, суво, бирократско.
Данас се Светоликово писмо чува у Историјском архиву Београда. Снимљен је и документарни филм „Човек који је Хитлеру рекао Не“. И, ево, ја, исто тако мала, пишем о њему јер ми овакви подвизи дају наду. У временима смутним и тешким када преостаје само нада, када су силе мрака поново зајахале и косе здрав разум, свему живећем и другачије мислећем исписују потернице, понижавају, криве, газе, драгоцено је знати да је један Светолик покушао отерати мрак писмом, показао му да се не боји и унапред се уписао на праву страну историје. Једноставно је веровао.
Аутор: Биљана Васић