Za istoriju se kaže da je učiteljica života. Mislim da ovu izreku treba proširiti. Istorija je i utešiteljica, ona koja ti svojim pričama razgrne tokove vremena, procese dugog trajanja, nauči te istrajnosti u opstajanju. Međutim, globalni pogled na prošlost uvek proguta male ljude. Njihova imena nestanu. A bez malih ljudi ništa veliko ne biva. Ni jedan vođa ne može bez pratnje hiljada koji veruju. Ni jedan se pokret ne ostvari bez koraka koji ga ubeđeno prate. Samo zbir malih, koji žrtvuju jedino što imaju, svoje živote i sudbine, pokreće svaki točak.
Zato volim „Istorijski zabavnik“ Aleksandre Bogdanović, često mu se vraćam, preporučujem ga svojim đacima, uključujem kao literaturu prilikom nekih projekata. Jer, uz slavne ličnosti naše istorije, ona piše i onima koje je istorija zaboravila, neopravdano gurnula, iako je njihov doprinos neprocenjiv. A oni nisu samo učesnici, nisu im samo dela značajna, već mogu biti inspiracija i ohrabrenje. Kao u bajkama, gde dobro, ma kako bilo slabo i beznačajno, uvek pobedi sile zla.
I zato mi ovih dana pod ruku ponovo dolazi priča o Svetoliku Dragačevcu, sreskom načelniku iz Paraćina koji 25.3.1941, istog dana kada jugoslovenska vlada potpisuje pristupanje Trojnom paktu, piše pismo Hitleru lično. Prvo je pokušao da pošalje telegram smatrajući svoju predstavku hitnom, ali službenik u pošti odbija da ga otpremi preneražen sadržajem koji vidi ispred sebe. Svetolika to nije pokolebalo. On piše sledeće (pismo prenosim u celosti, bez ispravki u pravopisu):
„Paraćin, dana 25. 3. 1941. godine
Adolfu Hitleru
Nit pravde prekinut je. Zacarila obest i sila. Veliki tlače male i u svojoj osionosti ne poznaju Boga; nemaju dušu.
Krvožedni Hitler hita da ni jedna njiva na ovo zemaljskoj kugli ne ostane zasejana jadom i čemerom. Naša napaćena Otadžbina nije pošteđena. Pružamo ti svoju poštenu ruku, ali ti hoćeš i srce. U želji da osvajaš i tlačiš ti nam gaziš ono što nam je kroz sva robovanja i kroz vekove bilo najsvetije gaziš nam čast i ponos.
Tebi Hitlere; kajinov sine mi deca velikih otaca i dedova uzvikujemo dosta. Ne slušaš li naićićeš na bodre mišice naše. Prolićemo ti krv i nogom ti aždajo stati na vrat da se ne digneš. Upamti da nas je možda Gospod Bog odredio da kod nas dobiješ odmazdu za sva nedela. Upamti.
Svetolik M. Dragačevac, Sreski načelnik u penziji“
Svetolik je svoje pismo uz pratnju muzikanata predao u poštu. Šta je mislio tada? Da li je verovao kako može preobratiti osobu pred kojom je klečao ceo svet? Ili je bio relaksiran osećajem da je uradio najviše što može, čist pred samim sobom?
Uhapšen je 9. juna 1941. Ispitivan je i prebijan da prizna ko ga je nagovorio da napiše to drsko pismo. Zatim je prebačen u Grac. Ispitivanje se nastavili jer niko nije mogao verovati da ga je motivisala samo čista vera. Tražila se pozadina. Veliki ne veruju u čisti prkos malih. Potcenjuju pojedinca koji sme da govori. Očekuju poštovanje i sagnutu glavu. Vređa ih pogled ravno u oči.
U nemanju načina da Svetoliku nađu zločinačku pozadinu, zatvaraju ga u Mauthauzen. Jula 1942. stiglo je obaveštenje o njegovoj smrti, kratko, suvo, birokratsko.
Danas se Svetolikovo pismo čuva u Istorijskom arhivu Beograda. Snimljen je i dokumentarni film „Čovek koji je Hitleru rekao Ne“. I, evo, ja, isto tako mala, pišem o njemu jer mi ovakvi podvizi daju nadu. U vremenima smutnim i teškim kada preostaje samo nada, kada su sile mraka ponovo zajahale i kose zdrav razum, svemu živećem i drugačije mislećem ispisuju poternice, ponižavaju, krive, gaze, dragoceno je znati da je jedan Svetolik pokušao oterati mrak pismom, pokazao mu da se ne boji i unapred se upisao na pravu stranu istorije. Jednostavno je verovao.
Autor: Biljana Vasić