Kada sam ja kretala u prvi razred mnogi roditelji su priželjkivali da im dete bude u razredu kod učiteljice koja je udata, porodična žena. Smatrali su da je prednost kada učiteljica ima svoju decu jer će tako bolje razumeti njih kao roditelje. Više su se raspitivali za decu učiteljice nego za samu učiteljicu. Bilo im je važno da njena deca mogu da služe kao primer drugoj deci jer ako učiteljica svoju decu ničemu nije naučila, čemu li će njihovu. Na prvi roditeljski sastanak su odlazili sa namerom da vide ko će to da uči njihovo dete, a ne da se dogovore šta treba da se kupi od pribora. To je bilo u drugom planu, a pored toga svi smo imali iste udžbenike. Posmatrali su kako se ophodi prema drugima, kako se izražava, oblači, da li ima držanje, stav, glas. Poverenje roditelja bi stekla ona učiteljica koja na prvom sastanku na njih ostavi snažan utisak kako svojom pojavom tako i onim što govori. Od učiteljice su očekivali da pre svega bude dobar uzor deci jer ona je osoba koju deca svakodnevno gledaju, slušaju, od koje uče i upijaju. Ona koja stekne poverenje roditelja, koja se pokaže kao odgovorna, koja deci pruži dobar primer, smatrala se dobrom učiteljicom.
Tokom svog školovanja izmenjala sam više škola, a samim tim i više učiteljica i razrednih nastavnica, ali u svima njima sam imala dobre uzore. Neke sam smatrala sjajnim predavačima, neke ne, ali nijedna od njih nije bila sa lažnom diplomom, nijedna nije ličila na “pevaljku”. Sve su izgledale kao prosvetni radnici.
U međuvremenu mnogo toga se promenilo… Uglavnom, roditelji se danas sve više žale na učiteljice i nastavnike, a deca sve ređe nalaze uzore u njima. Mnogi govore da je školstvo bilo bolje kada smo mi bili mali, svi govore da je sistem vrednosti poremećen… Pitam se samo, da li mi roditelji koji to sve vidimo, pomažemo ili odmažemo učiteljicama pošto se one sve češće žale da imaju više problema sa roditeljima nego sa decom.
Danas izgleda kao da smo zaboravili da je učiteljica više od osobe koja dete uči da čita i piše, koja ocenjuje znanje i vodi na ekskurzije. Mnogi roditelji smatraju da je najvažnije da je učiteljica pristupačna i otvorena za saradnju i razgovor sa roditeljima, da je spremna da izađe u susret roditeljskim zahtevima, da je mlada, dobra, da joj se nije “smrklo“ u prosveti, da je deca vole. Sve to jeste poželjno i bitno, ali najvažniji su odgovornost i pružanje dobrog primera deci. Samo učiteljica koja deci služi kao uzor može da im bude autoritet. Kako da učiteljica bude motivisana da se potrudi da da dobar lični primer deci ako mnogi roditelji to od nje ne traže i ne očekuju. Često toga ni sami nisu svesni. Na primer, kad učiteljica kaže: “Žao mi je, ne mogu da zaključim vašem detetu peticu jer to ne bi bilo uredu prema drugoj deci… Dala bih loš primer deci. Moram da se držim svojih kriterijuma… Da budem principijelna, objektivna…“ , roditelji za to nemaju razumevanja. Ta učiteljica koja popusti usled pritiska roditelja gubi autoritet i „pada“ u očima one dece koja vredno uče i zasluženo dobijaju petice, a mnogi roditelji od učiteljice očekuju upravo to, da ona izlazi u susret njihovim zahtevima i da usrećuje decu davanjem odličnih ocena, pravdanjem časova i ispunjavanjem drugih želja. Drugim rečima, roditelji očekuju da učiteljica čini dete srećnim, a ne da ga nauči pravim vrednostima dajući mu lični primer. Upravo ono što sami rade očekuju da radi i učiteljica. Umesto da dete osposobljavaju za samostalan život, mnogi roditelji se trude da ga usreće ispunjavajući mu želje, pripremaju “put za dete“ umesto “dete za put“ i to očekuju i od učiteljice. Što očekujemo to obično i dobijemo. I opet dolazimo do toga da je sistem vrednosti u društvu poremećen. I kad smo već tu gde smo, kako da se postavimo, a da to bude u interesu deteta?
Ne moramo mi biti ti koji će uz već postojeće poteškoće učiteljici dodatno otežati i zakomplikovati posao nerealnim očekivanjima i pritiscima. Bez obzira na to koliko smo zadovoljni ili ne učiteljicom našeg deteta ne treba da zaboravimo da je najlakše kritikovati. Trebamo se truditi da iz učiteljice izvučemo ono najbolje. Dobro je da učiteljica zna šta roditelji od nje očekuju, ali je važno da ta očekivanja budu realna. Mi i učiteljica igramo u istom timu. Mi imamo isti zadatak, da vaspitavamo i obrazujemo decu, te treba da nastupamo udruženim snagama. Jako je važno da prepoznajemo i čuvamo dobre učiteljice jer one imaju veoma važnu ulogu u životima naše dece.
Autorka teksta je psihološkinja Branka Vasilev
Izvor: mojpsiholog.weebly.com