Razvojni put jednog nasilnika
Da li se nasilnik rađa ili na njega i njegov razvoj utiče okolina i porodica? Da li je to zapisano u genetskom kodu ili je to stečena mana? Na početku, da se razumemo: sve potiče iz porodice. Idemo redom…
Sreća je najveća kada se rodi dete, još ako je muško… Ihaaaaj, pa to se slavi danima (u većini porodica je tako, to je fakat). Tatin sin i mamino zlato polako stasa za obdanište. Okruženo decom, njihovo čedo zapada u raznorazne situacije i na konto njihove reakcije na svoje ponašanje ono stvara neku sliku šta može da radi bez posledica. E, onda se desi da ono udari drugo dete a roditeljska reakcija na to bude: „Ma on je samo malo nestašan“ do „Ljubi tata kure, vidi se da nije seka persa“… U principu, detetu se ne objasni da agresija nije normalan vid komunikacije i da to tako ne treba. Inače, „najvažniji stadijumi razvoja ličnosti su oni koji se odvijaju u prvih pet godina kada se u najvećoj meri formira „prototip“ strukture odraslog čoveka“.
PA onda dođe škola… i njihov sinčić postane malo više nasilan prema svojim vršnjacima. I naravno, njegovi roditelji odbijaju svaku mogućnost da je njihov „dika i ponos“ kriv i da ga treba adekvatno kazniti. Idu čak dotle da se svađaju sa nastavnicima i drugim roditeljima, a neretko su i oni sami nasilni prema njima. Osvrnuću se samo na to, da su roditelji ti koji su uzor svojoj deci i da oni u njima vide svoj model ponašanja u društvu i prema okolini. Znači, pošto roditelji brane nasilničko ponašanje, ili ga i sami praktikuju, dete to usvaja kao nešto što je normalno. Agresija postaje njegov vid komunikacije sa drugima.
Dođe i vreme za prva zabavljanja… I dogodi se da mu kod neke devojke nešto zasmeta i on to reši jednim šamarom. Možda budu i dva, tri… nebitno je, važno je da je on pokazao ko je gazda. On je jači pol i ne sme mu se prigovarati. Već u tom dobu na njegovo ponašanje je nemoguće uticati, a u dosta slučajeva roditelji reaguju na „ma ona je kriva, sama je to tražila“ način. Možda mu i devojka to prećuti, tako da nasilniku to dođe kao zeleno svetlo u daljem ophođenju prema ženskom rodu.
„Svaka krpa nađe zakrpu“ tako će i on naći ženu sa kojom će stupiti u zajednicu. Dobiće i decu sa njom. A onda će ta deca gledati oca nasilnika kako im tuče majku. I njima će to postati sastavni deo života ako im roditelji ostanu u braku. Još ako se rodi sin (onaj s početka teksta) jasno vam je šta želim da vam kažem: nasilno ponašanje se nasleđuje u porodici i samo ste vi, kao roditelji, odgovorni za svoje dete i njegovo buduće ophođenje prema drugima. Pogotovo prema ženama, jer one su slabije a nasilnici obično sprovode agresiju nad onima koji nisu u stanju da im uzvrate.
I tako nastaje začarani krug iz kog nema izlaska. Ili ima… ali to je već do vas. Vi morate da naučite svoje dete da agresija nije društveno prihvatljiva i da do rešenja problema treba doći na normalan i kulturan način.
Sreća je najveća kada se rodi dete, još ako je muško… Ihaaaaj, pa to se slavi danima (u većini porodica je tako, to je fakat). Tatin sin i mamino zlato polako stasa za obdanište. Okruženo decom, njihovo čedo zapada u raznorazne situacije i na konto njihove reakcije na svoje ponašanje ono stvara neku sliku šta može da radi bez posledica. E, onda se desi da ono udari drugo dete a roditeljska reakcija na to bude: „Ma on je samo malo nestašan“ do „Ljubi tata kure, vidi se da nije seka persa“… U principu, detetu se ne objasni da agresija nije normalan vid komunikacije i da to tako ne treba. Inače, „najvažniji stadijumi razvoja ličnosti su oni koji se odvijaju u prvih pet godina kada se u najvećoj meri formira „prototip“ strukture odraslog čoveka“.
PA onda dođe škola… i njihov sinčić postane malo više nasilan prema svojim vršnjacima. I naravno, njegovi roditelji odbijaju svaku mogućnost da je njihov „dika i ponos“ kriv i da ga treba adekvatno kazniti. Idu čak dotle da se svađaju sa nastavnicima i drugim roditeljima, a neretko su i oni sami nasilni prema njima. Osvrnuću se samo na to, da su roditelji ti koji su uzor svojoj deci i da oni u njima vide svoj model ponašanja u društvu i prema okolini. Znači, pošto roditelji brane nasilničko ponašanje, ili ga i sami praktikuju, dete to usvaja kao nešto što je normalno. Agresija postaje njegov vid komunikacije sa drugima.
Dođe i vreme za prva zabavljanja… I dogodi se da mu kod neke devojke nešto zasmeta i on to reši jednim šamarom. Možda budu i dva, tri… nebitno je, važno je da je on pokazao ko je gazda. On je jači pol i ne sme mu se prigovarati. Već u tom dobu na njegovo ponašanje je nemoguće uticati, a u dosta slučajeva roditelji reaguju na „ma ona je kriva, sama je to tražila“ način. Možda mu i devojka to prećuti, tako da nasilniku to dođe kao zeleno svetlo u daljem ophođenju prema ženskom rodu.
„Svaka krpa nađe zakrpu“ tako će i on naći ženu sa kojom će stupiti u zajednicu. Dobiće i decu sa njom. A onda će ta deca gledati oca nasilnika kako im tuče majku. I njima će to postati sastavni deo života ako im roditelji ostanu u braku. Još ako se rodi sin (onaj s početka teksta) jasno vam je šta želim da vam kažem: nasilno ponašanje se nasleđuje u porodici i samo ste vi, kao roditelji, odgovorni za svoje dete i njegovo buduće ophođenje prema drugima. Pogotovo prema ženama, jer one su slabije a nasilnici obično sprovode agresiju nad onima koji nisu u stanju da im uzvrate.
I tako nastaje začarani krug iz kog nema izlaska. Ili ima… ali to je već do vas. Vi morate da naučite svoje dete da agresija nije društveno prihvatljiva i da do rešenja problema treba doći na normalan i kulturan način.
Autor: Marina Sabo
Izvor: direktnarec.rs/