Живимо у времену где нам подмећу апокалиптичне приче о нашем блиском и извесном крају, о томе да ће се читав овај свет урушити у бездан, да ће све ускоро нестати, да никог неће бити и ништа неће постојати. Онима са амовима на очима ово дође као савршен изговор за себично и неодговорно понашање да онда уз крилатицу „само једном се живи“ полете превисоко на премалим крлилима свог превеликог ега.
Неком бизарном логиком мисли се да тек „онда кад све буде дошло на своје место“ да ћемо тад бити мирни, а нико не говори да само онда кад се нађе унутрашњи мир, тек тада све долази на своје место. Неким системом замењених вредности сви се труде да за себе бирају најлепшу особу на свету, а нико не говори да треба бирати ону особу која ће твој свет учинити најлепшим. Неким парадоксом сви мисле да су довољно паметни да уче на својим грешкама, а нико не говори да прво морају да престану да их себи поричу.
Читава та прича о крају подметнута је онако капиталистички подмукло где је став „ма шта ме брига, ионако ћемо сви да умремо једног дана“ мутирао је у безосећајност. Животи су почели да се претварају у јурњаву за материјалним мислећи да је ту сигурност, а заборавља се да је највећа сигурност у духовној стабилности. То најбоље знају они који су све имали па све изгубили. Почели смо да се сматрамо остваренима, да се бројимо у друштву, само ако постигнемо што више титула, позиција, награда, аплауза. Ако постанемо Неко.
А шта ако, можда, сврха читавог овог путовања званог живот није постати Неко? Можда се баш ради о престајању да будемо све што нисмо, да бисмо могли да будемо оно што смо били на почетку. Само људи. Они рањиви кад су сами, али јаки кад умеју заједно. А ми данас, изгледа све умемо осим заједништва. Идући странпутицом дошли смо до тренутка где децу подсећамо шта је играње, интелигентне шта је мудрост а људе шта је људскост.
Овом свету више не требају успешни него саосећајни. Доста му је било петичара, сад му треба критичара. Не значе му више они јаки само у мишићима, време је за оне храбре у одлукама. Не требају му лепи у лицу него питоми у срцу. Сувише је по свету људи са стиснутим песницама, оно што сада фали је човек са јаким стиском руке.
Ако мислите да се живи само једном знајте да греште. Живи се сваки дан. Само једном се умире. То што нам живот не допушта да се враћамо у прошлост и исправљамо ствари које смо погрешно урадили, само треба да буде мотивација јер нам допушта да у сваком наредном дану будемо бољи него јуче, а бићемо бољи само кад схватимо да величина није у имању, моћи и престижу, него у љубави, добронамерности и саосећајности.
Извор: blog17dan.wordpress.com