Nijedno divljaštvo ne treba pravdati, ali ni prestupnika živog sahranjivati. Naročito ako je maloletan.
I ako to izgovorimo, ne znači da stajemo na stranu prestupnika. Ne. Samo pozivamo da se pogleda u sebe – zašto nas jedan događaj u školi u toj meri pokreće da nekom koga i ne poznajemo poželimo toliko lošeg?
Zato i postoje institucije – da ne bi sudila rulja. Jer, ono što je pravda za jednog je nepravda za drugog. Polako sa Dušanovim zakonikom!
Uzgred, jeste li ga pročitali?
Da li ljudi koji kažu osuđuju, traže najstrože kazne za one koji pogreše – smatraju sebe moralnim, razumnim? Da li veruju da ih to što slave Slavu i poste svaki post čini boljim delom našeg društva? Da ih TO čini vernicima?
Neverovatne su ideje koje se mogu videti u komentarima na društvenim mrežama i informativnim sajtovima, kada se masa ostrvi na nekog ko je počinio zločin. Ma i ko je samo napravio neki prestup. Zaboli stomak dok čitate. Mnogo puta su gore od samog prestupa.
Ali, da ne bismo svi završili sa kolektivnom amnezijom i tako puni ponosa tvrdili da „toga u naše vreme nije bilo“, evo samo nekoliko primera iz perioda od sedamdesetih do devedesetih godina, da ne ispadne da su vršnjačko nasilje, nedopustivi postupci učenika i nastavnika, nerad i drskost izmišljeni juče. Sve aktere primera u nastavku lično poznajem.
Učenici su ukrali i zapalili dnevnik početkom osamdesetih godina u osnovnoj školi u Beogradu.
U jednoj beogradskoj gimnaziji su, sredinom osamdesetih, automobil svoje profesorke okrenuli na bok na parkingu ispred škole.
U nekoj drugoj beogradskoj gimnaziji su savili nogu stolice na kojoj je profesorka sedela znajući da će, kao i obično, da se klacka i padne. I pala je. I da, smejali su se.
Krajem osamdesetih, profesor jedne gimnazije je bio tako težak alkoholičar da na većinu časova nije dolazio, a kad dođe umeo je na času da zaspi.
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, učenici su masovno upisivali ocene u dnevnik kad nastavnik ne gleda.
Krajem osamdesetih su učenici i studenti masovno odgovarali putem bežičnog mikrofona.
Krajem devedesetih, nastavnica u jednoj osnovnoj školi je uslovljavala ocene deci odlaskom na zimovanje sa njom.
U jednoj školi u unutrašnjosti, deca su ušla u kabinet za hemiju, pokrala razne kiseline i prskala svoje protivnike, uništavajući im jakne, nesvesna da ih mogu oslepeti.
Početkom devedesetih, u jednoj beogradskoj gimnaziji je učenik doneo sekiru kako bi se obračunao sa vršnjakom. I ozbiljno mu povredio šaku.
Početkom osamdesetih, učenik jedne beogradske osnovne škole je donosio pištolj „tetejac“ u školu. Opalio je sebi u ruku i povredio prst.
Krajem devedesetih, nastavnik fizičkog u jednoj osnovnoj školi je nestašnu decu odvodio u domarovu sobicu i lupao im šamare tako da niko ne vidi. I savetovao druge kolege da urade isto.
Gimnazijalci su, krajem osamdesetih, stavljali metalne zvezde u grudve i gađali drugare na velikom odmoru.
Primera je mnogo. Možete sami nastaviti niz, sigurno ćete se setiti. Toga nije bilo kod vas u školi?? Svaka čast! Kod mene i u mom okruženju je bilo i gore.
Da, nisu SVI to radili, kao što ni danas prestupe ne prave SVI. I kad ovo navodim, ne kažem da je to u redu, niti da je u redu sve što učenici rade danas.
Kažem da je ranije, bez štampe, bez snimaka i dokaza, škola rešavala svaki pojedinačni slučaj. Manje ili više uspešno. ŠKOLA je rešavala.
Kažem da tada škola nije imala pravilnike koji je ograničavaju. Te pravilnike je u međuvremenu neko doneo. Niko se nije bunio.
Kažem da su sva deca iz gornjih primera, SVA TA DECA uzorni građani danas. Hoćete li mi poverovati ako kažem da su za sve te gore navedene prestupe deca kažnjena – ukorima? Niko nije izbačen iz škole. Poznajem sve do jednog. Niko ih nije linčovao. Ako su napravili prestup, kažnjeni su, imali su nebrojeno razgovora sa razrednim, direktorom, psihologom, ali niko im nije poželeo zatvor. Naročito za prvi prestup.
Kažem da se tada mogao ponoviti razred, u samim školama je bilo nekog sistema. Danas ga nema.
Kažem da ćete na vest da je neko dete od osam godina napravilo neverovatan uspeh videti jedva dvadesetak komentara, od kojih će se neki čak odnositi na to da dete sigurno nema detinjstvo i da će biti nesrećno jer ga roditelji forsiraju. Sve zna komentator! Ne poznaje porodicu ali zna!
Na članak o nekom prestupu učenika će ih, naprotiv, biti na hiljade, sa veoma maštovitim idejama mučenja koje treba da usledi za to što je učinio. Preovlađuje želja da zabludeli učenik nestane iz vidokruga. Da ga nema. To nam ne treba! On je kukolj i zabranimo mu svako dalje školovanje! Koliko ljudi bi bilo srećno da čuje da je prestupnik dobio dugogodišnju robiju? Da ga je neko pretukao?
A iza svega stoji nečija priča o kojoj ne znamo ništa. I dok mi pišemo o katastrofi koja nas je snašla što takva deca uopšte postoje, naša deca su negde, naši poslovi čekaju. Ali nema veze. To može da čeka.
Možda da malo, ipak, pođemo od sebe?
Možda čak da budemo zahvalni što nismo u toj priči? Ni kao žrtva, ni kao nasilnik, ni kao direktor škole koji ima vreo krompir u rukama, ni…?
Možda da se PONADAMO da naše dete nikad neće uraditi ništa slično? Ili, ako i uradi, da nećemo morati da se bičujemo za sve što smo pisali po javnim mrežama uvereni da se nama to ne može desiti.
Vaspitanje nije prava linija. Neke metode uspeju, neke ne, sa svakim detetom je drugačije. Polako sa garancijama da se nama to ne bi moglo desiti, jer „Ko ima decu neka ćuti, ko nema nek’ ne laje“!
Još jednom, da, jezivo je to što se dešava po školama kao što je uvek bilo jezivo, ali poenta je – gledajte malo i u svoje dvorište, sigurno ima nešto da se popravi, uradi, pospremi, sigurno imate prijatelje koje dugo niste videli, s kojima možete uživati u svom mirnom životu, bez čerečenja u novinama i zluradih komentara.
Autor: Maja Bugarčić