Шта ћете учинити ако вам школарац донесе кући оцену нижу од петице? Да ли ћете то сматрати нормалном појавом у образовању вашег детета, разговарати с њим разумно, настојећи да схватите разлоге, а можда и потражити савет у школи. Или ће ваше дете за ручак добити поховани мозак, као и забрану приступа рачунару и мобилном, а укинућете му дружење с пријатељима, одлазак на рођендане и ваншколске активности, све док се не врати на колосек број пет, јер без 5,00 нема уписа у бољу школу или факултет. Или?
Ако сте случајно мајка Б, спадате у категорију родитеља којој предност даје професор права са Јејла Ејми Чуа у својој књизи “Борбена химна мајке тигрице”. У том хиту из 2011. године, ауторка по оној да су родитељи први и најважнији учитељи, доказује супериорност кинеских мајки.
Док западни родитељи настоје да поштују дечју индивидуалност, подржавају их да се баве оним што воле и дају им подстицајну средину, Кинези, објашњава Чуа, сматрају да ће своју децу најбоље припремити за будућност ако их снадбеју вештинама, знањем, радним навикама и самопоуздањем. Мајке тигрице детињство сматрају раздобљем учења, не игре.
Мајке тигрице детињство сматрају раздобљем учења, не игре
Детињство није игра, већ учење
Пошто је и сама дете амбициозних кинеских родитеља, универзитетских професора, удата за Американца, такође професора са Јејла, Ејми Чуа је своје педагошке тврдње доказивала на примерима васпитавања својих ћерки Софије и Лулу. Користила је све, укључујући насртање, претње и урлање док не изгуби глас, како би била сигурна да ће њене девојчице постићи врхунске резултате.Софија и Лулу нису смеле да иду на дечје забаве, да имају пријатеље или учествују у школској представи, гледају ТВ и играју компјутерске игрице, саме бирају изборне предмете, доносе кући било коју оцену осим петице. Морале су да буду ученице број један у свему осим у физичком васпитању, да свирају само виолину или клавир, с мамином амбицијом да их свирка доведе до чувеног Карнеги Хола, што је једној кћери и пошло за руком.
За западну мајку, тврди Чуа, строгоћа значи терање детета на пола сата дневног вежбања инструмента, а за кинеску барем четири сата. Према њој кинески родитељи не допуштају деци избор било чега према њиховим склоностима, јер подилажење дететовим жељама не води никуда.
Чуине тезе би могле да се сведу на једну реченицу: успех неке земље зависи од дрила у дечјој соби.
Иако је Чуа објашњавала да су то делом сећања на сопствено дјетињство и да не мора све да се схвати дословце, па ни кинеске мајке не морају нужно да буду Кинескиње, него уопштено родитељи са супер строгим васпитањем, књига је, наравно, изазвала тектонске потресе у свету педагогије и психологије.
Нарочито у неким земљама попут Шведске, која је узор многима због савременог начим учења који даје предност личној аутономији ученика, за разлику од класичног приступа где наставник има главну реч. И где сви имају једнаке шансе за учење.
Неки су њоме ипак били одушевљени, верујући да је таква источњачка педагогија претворила Кину у економског тигра, па се кинески узор за европске заговорнике протегао све до дечјих вртића и школских клупа. Уосталом,Ејми Чуа је недавно тријумфовала: старија ћерка је прошле јесени примљена и на престижни Харвард и на чувени Јејл, али је изабрала Харвард.
Бура се још није стишала око Чуиних метода производње интелектуалних супермена, када је Су Јеонг Ким, изванредна професорка социологије на Универзитету Тексас у Остину, пореклом Јужнокореанка, објавила летос студију којом побија све за што се залаже Чуоа. Деца мама-тигрица имају лошије оцене, отуђенија су од родитеља и депресивнија од деце либералнијих мама и тата који им пружају подршку, који настоје да разумеју њихове потребе и жеље, закључила је Ким.
Мит о мамама тигрицама, значи, баш и не функционише. Једу ли маме тигрице своју децу?
А онда је у децембру стигао хладан туш: најновије међународно истраживање процена знања и вештина петнаестогодишњих ученика из 65 земаља (ПИСА) под покровитељством ОЕЦД-а, показује да су ученици из кинеског Шангаја први у свету у све три оцењиване категорије, математичкој, научној и читалачкој писмености. Следи Сингапур, а на трећем месту је Хонг Конг – опет Кина.
Неки су одмах приметили да у обзир није узета цела Кина, него само две најразвијеније средине, и да би у противном слика можда била мало друкчија, али ипак.
Да ли то значи да Чуин рецепт заиста функционише? Зашто се онда Јужна Кореја нашла тек на петом месту (испред ње је Естонија на подручју науке), чувена по најстрожем образовном систему, “хеликоптер” родитељима који стално зује око деце, узимајући чак годишњи када им деца полажу матуру и пријемни за факултет? Или зашто су ученици најјаче економске силе Сједињених Држава по квалитету образовања на 36. месту и зашто их је прешла чак мала Словенија?
Највећи Писа-шок доживели су ипак Швеђани, срозавши се на 38. место. Неки тврде да је разлог реформа из 1992. године са новим системом приватних школа, док други криве идеју да ученик, без притиска са стране, сам преузима одговорност за учење, те сувише лабав приступ родитеља одгоју за који кинеске маме-тигрице тврде да води у ћорсокак.
Само неколико месеци након америчког издања новосадски Психополис је објавио књигу која је шокирала Американце, и изазвала незапамћену лавину реакција и коментара о васпитању деце и дошла на насловну страницу магазина ТИМЕС.
Ауторка Ејми Чуа, професорка права на Јејлу, кинеског је порекла и у време доминантног претерано попустљивог васпитања и императива идеологије срећног детета, заступа тигар васпитање које се, у складу са кинеском традицијом, залаже за строго васпитање које даје одличне резултате.
Иако дочекана на нож од коментатора, медија и родитеља убрзо је постала једна од пет најпродаванијих књига на Амазону. Ова теорија васпитања изазвала је праву панику, јер основни механизам ове васпитне технике јесте одлагање задовољства: деци се ускраћују лако доступне радости а зарад потенцијално већих награда у будућности! Чињеница да је књига врло брзо постала шампион читаности, а ауторка заузела насловне стране и интервјуе у најтиражнијим часописима, доказује да амерички родитељи осећају да нешто озбиљно није у реду са начином на који васпитавају децу.
Извор: mojpedijatar