Kada dete prvi put uzme olovku u ruke i nacrta prvi crtež to najčešće biva upravo u osnovnim oblicima: krug, kvadrat, trougao. Poznato je da dečji crteži mnogo govore o malom čoveku, kao i njegovom doživljaju sebe i okoline i često su prvi i siguran signal da su neki odnosi u porodici u neskladu ili, naravno skladu.
Dete je u prvom trenutku apstraktni slikar, jer u svojim crtežima ne oblikuje predmete po sličnosti, već to radi nagonski ekspresivno i spontano šara, a ukoliko se i pronađe neka sličnost, ona je samo slučajna. Ta ekspresivnost se postepeno snižava, a samim tim i njihova stvaralačka snaga, a jedan od uzroka se može naći kod racionalnog pristupa detetu od strane roditelja. Međutim, tu je i faktor nastave u školama i tok usmeravanja dece ka praktičnom životu.
To je jedan od dokaza da obrazovanje i iskustvo stoje u obrnutoj proporciji sa ekspresivnom kreativnošću, dok su izuzetak deca koja su izuzetno stvaralački nadarena, odnosno koja se uprkos svim pritiscima „normalnog“ života ne mogu odupreti svojoj prirodi.
Prilikom upotrebe dečijih slika u dijagnostici ne gledaju se samo boje, već je pažnja usmerena i na linije, figure, njihove dimenzije, raspored, položaj i drugo. Poznato je da kada dete crta svoju porodicu i ukoliko je jedan od roditelja nacrtalo znatno većim od drugog to znači da je taj roditelj dominantan u porodici.
Boja na crtežu otkriva dečiji emotivni život i devojčice ih, uglavnom, više i sa većim uživanjem upotrebljavaju.
Upotreba toplih boja otkriva spontanost, sklonost ka zabavi, iskrenu osećajnost i drugo dok deca kontrolisanog ponašanja radije upotrebljavaju hladne boje i u pitanju su racionalni, povučeni, često agresivni i osvetoljubivi mališani.
Kako piše Vladislav Panić u svojoj knjizi „Umetnost i psihologija“ ta deca dolaze iz porodica koje ih suviše kontrolišu tako da su naviknuta da potiskuju svoje nagone i kontrolišu svoje emocije.
Svaka boja posebno ima svoju ulogu, pa preterana upotreba crvene može biti znak uznemirenosti i agresije, dok su deca koja upotrebljavaju pretežno žutu boju obično srećna i detinjasta.
Zelena je pak znak nedostatka iskrenosti, pre svega emocionalne, dok je povećano korišćenje crne znak pomanjkanja emocija izuzev straha koji i jeste uzrok zakržljalosti drugih emocija.
Plava označava potrebu za uvažavanjem sredine od koje dete beži i koja se odbija ili pak potrebu koja se zadovoljava. Praktično to znači da u prvom slučaju dete ceni društvo, ponaša se normalno, ali je povučeno i usamljeno, dok u drugom ono voli društvo, takođe prihvata norme, ali nije usamljeno već se rado druži.
Zanimljivo je značenje smeđe boje kao dominantne, jer se obično sreće kod mališana koji su rasli u uslovima preteranih higijenskih zahteva.
Što se tiče linija i figura, kroz njih se može otkriti pravac i stepen samokontrole, stepen dominacije razuma i sudova realnosti. To znači da tanke, iskidane i usamljene figure otkrivaju krute i neprilagođene mališane, zaokrugljene nežnu i skromnu prirodu, za razliku od izduženih koje su znak agresivnosti.
U svemu tome posebno je značajan prostor. Crtež koji prelazi ivice papira znak je bezobzirnosti prema željama, zabranama i slično i ona su infantilna, nezrela i usamljena, dok srazmerno korišćenje prostora otkriva sređen, uravnotežen i privlačan karakter.
Izvor: Tanjug / Zelena učionica