Када дете први пут узме оловку у руке и нацрта први цртеж то најчешће бива управо у основним облицима: круг, квадрат, троугао. Познато је да дечји цртежи много говоре о малом човеку, као и његовом доживљају себе и околине и често су први и сигуран сигнал да су неки односи у породици у нескладу или, наравно складу.
Дете је у првом тренутку апстрактни сликар, јер у својим цртежима не обликује предмете по сличности, већ то ради нагонски експресивно и спонтано шара, а уколико се и пронађе нека сличност, она је само случајна. Та експресивност се постепено снижава, а самим тим и њихова стваралачка снага, а један од узрока се може наћи код рационалног приступа детету од стране родитеља. Међутим, ту је и фактор наставе у школама и ток усмеравања деце ка практичном животу.
То је један од доказа да образовање и искуство стоје у обрнутој пропорцији са експресивном креативношћу, док су изузетак деца која су изузетно стваралачки надарена, односно која се упркос свим притисцима „нормалног“ живота не могу одупрети својој природи.
Приликом употребе дечијих слика у дијагностици не гледају се само боје, већ је пажња усмерена и на линије, фигуре, њихове димензије, распоред, положај и друго. Познато је да када дете црта своју породицу и уколико је један од родитеља нацртало знатно већим од другог то значи да је тај родитељ доминантан у породици.
Боја на цртежу открива дечији емотивни живот и девојчице их, углавном, више и са већим уживањем употребљавају.
Употреба топлих боја открива спонтаност, склоност ка забави, искрену осећајност и друго док деца контролисаног понашања радије употребљавају хладне боје и у питању су рационални, повучени, често агресивни и осветољубиви малишани.
Како пише Владислав Панић у својој књизи „Уметност и психологија“ та деца долазе из породица које их сувише контролишу тако да су навикнута да потискују своје нагоне и контролишу своје емоције.
Свака боја посебно има своју улогу, па претерана употреба црвене може бити знак узнемирености и агресије, док су деца која употребљавају претежно жуту боју обично срећна и детињаста.
Зелена је пак знак недостатка искрености, пре свега емоционалне, док је повећано коришћење црне знак помањкања емоција изузев страха који и јесте узрок закржљалости других емоција.
Плава означава потребу за уважавањем средине од које дете бежи и која се одбија или пак потребу која се задовољава. Практично то значи да у првом случају дете цени друштво, понаша се нормално, али је повучено и усамљено, док у другом оно воли друштво, такође прихвата норме, али није усамљено већ се радо дружи.
Занимљиво је значење смеђе боје као доминантне, јер се обично среће код малишана који су расли у условима претераних хигијенских захтева.
Што се тиче линија и фигура, кроз њих се може открити правац и степен самоконтроле, степен доминације разума и судова реалности. То значи да танке, искидане и усамљене фигуре откривају круте и неприлагођене малишане, заокругљене нежну и скромну природу, за разлику од издужених које су знак агресивности.
У свему томе посебно је значајан простор. Цртеж који прелази ивице папира знак је безобзирности према жељама, забранама и слично и она су инфантилна, незрела и усамљена, док сразмерно коришћење простора открива сређен, уравнотежен и привлачан карактер.
Извор: Танјуг / Зелена учионица