„Шта ми тој жени, ми мушкарци, ми друштво, држава, треба да дамо да би она донела одлуку да роди треће дете?“ запитао се министар за БРИГУ о породици Ратко Дмитровић гостујући јуче у једној емисији.
Ову изјаву пренели су сви медији, али изгледа да му на питање нико није одговорио. Као мајка двоје деце, осетила сам се прозвано и помислила – није ред да министар остане без одговора.
Ја сам, дакле, мајка двоје деце. Имам 35 година и не могу да кажем да не размишљам о трећем. То баш никакве везе неће имати с тим да ли ће држава да ми „плати“ да родим. Али има везе са достојанством и условима у којима треба да носим, родим и одгајам то дете.
Као одговор на Ваше питање, министре, пре свега треба да знате да постоје жене које не желе треће дете. Које су савршено срећне са својих двоје или једним и не постоји ништа што ви можете (или треба) да урадите да се она предомисли.
Али, ето, кад већ питате, да – истина је. Постоји можда још и више оних мајки које би се одлучиле за треће дете да живе у неким другим околностима.
Можда би се одлучиле да роде и треће дете кад би трудноћу могле да воде у чистим и уредним домовима здравља, где заказивање прегледа није као заказивање путовања на Месец.
Можда би се одлучиле да роде треће дете, кад би у породилиштима добиле чисту постељину сваког дана, хигијенске услове достојне човека и третман какав заслужује жена која само што је на свет донела нови живот. Кад би епидурал увек и у сваком тренутку могао да буде њен избор, а не да за то мора да „потеже везу“ и спрема коверат. У 21. веку.
Можда кад би у породилиштима храна била као у скупштинском ресторану, уместо парчета саламе на најјефтинијем хлебу. Можда када се не би дешавало да јој неко каже да је размажена што не може да устане пар сати након порођаја. Можда када би особље било едуковано да јој помогне да доји. Можда кад се присуство оца на порођају не би ПЛАЋАЛО.
Можда, само можда, би неке мајке које раде по сменама одлучиле да роде треће дете када би их држава СТВАРНО заштитила од послодаваца које за то није брига.
Можда кад се место у вртићу не би чекало или „јурило преко везе“.
Можда кад би групе у вртићима бројале по десеторо деце, па се мајка која оставља дете у таквој групи не плаши да ли ће васпитачица стићи да му се бар мало посвети. Уместо ових сада, у којима једна васпитачица брине о њих 35 и једва стигне да их сачува.
Можда пожели треће дете кад буде знала да то дете неће живети у држави са најзагађенијим ваздухом у Европи.
Можда кад бисте их заштитили од послодаваца који их запошљавају „на уговор“ па га једноставно не продуже чим сазнају да је трудна.
Можда кад би пелене коштале мање.
Можда, само можда, кад мајка не би морала да брине о томе да ли ће њено дете расти у друштву где ће татин син брзим аутомобилом моћи да покоси било кога (па и њено дете) и да прође (скоро) некажњено.
Можда кад буде знала да ће њено дете моћи да се образује у систему који све третира једнако и да се у истом таквом систему сутра запосли.
Можда кад бисте ви, „друштво“, створили и спровели закон који ће имати нулту толеранцију на насиље над женама, па ће и она жена у селу смети да пријави мужа, иако он има ортаке у полицији. И неће морати да брине за своју децу, јер ће их систем заштити од насилника.
Има ту још много „можда“, али суштину сте, надам се, разумели.
Као мајци двоје деце, не треба ми новац да родим треће. Треба ми сигуран и уређен систем. А то, сумњам да ћу имати док ми репродуктивни период траје.
А. Цвјетић