„Šta mi toj ženi, mi muškarci, mi društvo, država, treba da damo da bi ona donela odluku da rodi treće dete?“ zapitao se ministar za BRIGU o porodici Ratko Dmitrović gostujući juče u jednoj emisiji.
Ovu izjavu preneli su svi mediji, ali izgleda da mu na pitanje niko nije odgovorio. Kao majka dvoje dece, osetila sam se prozvano i pomislila – nije red da ministar ostane bez odgovora.
Ja sam, dakle, majka dvoje dece. Imam 35 godina i ne mogu da kažem da ne razmišljam o trećem. To baš nikakve veze neće imati s tim da li će država da mi „plati“ da rodim. Ali ima veze sa dostojanstvom i uslovima u kojima treba da nosim, rodim i odgajam to dete.
Kao odgovor na Vaše pitanje, ministre, pre svega treba da znate da postoje žene koje ne žele treće dete. Koje su savršeno srećne sa svojih dvoje ili jednim i ne postoji ništa što vi možete (ili treba) da uradite da se ona predomisli.
Ali, eto, kad već pitate, da – istina je. Postoji možda još i više onih majki koje bi se odlučile za treće dete da žive u nekim drugim okolnostima.
Možda bi se odlučile da rode i treće dete kad bi trudnoću mogle da vode u čistim i urednim domovima zdravlja, gde zakazivanje pregleda nije kao zakazivanje putovanja na Mesec.
Možda bi se odlučile da rode treće dete, kad bi u porodilištima dobile čistu posteljinu svakog dana, higijenske uslove dostojne čoveka i tretman kakav zaslužuje žena koja samo što je na svet donela novi život. Kad bi epidural uvek i u svakom trenutku mogao da bude njen izbor, a ne da za to mora da „poteže vezu“ i sprema koverat. U 21. veku.
Možda kad bi u porodilištima hrana bila kao u skupštinskom restoranu, umesto parčeta salame na najjeftinijem hlebu. Možda kada se ne bi dešavalo da joj neko kaže da je razmažena što ne može da ustane par sati nakon porođaja. Možda kada bi osoblje bilo edukovano da joj pomogne da doji. Možda kad se prisustvo oca na porođaju ne bi PLAĆALO.
Možda, samo možda, bi neke majke koje rade po smenama odlučile da rode treće dete kada bi ih država STVARNO zaštitila od poslodavaca koje za to nije briga.
Možda kad se mesto u vrtiću ne bi čekalo ili „jurilo preko veze“.
Možda kad bi grupe u vrtićima brojale po desetoro dece, pa se majka koja ostavlja dete u takvoj grupi ne plaši da li će vaspitačica stići da mu se bar malo posveti. Umesto ovih sada, u kojima jedna vaspitačica brine o njih 35 i jedva stigne da ih sačuva.
Možda poželi treće dete kad bude znala da to dete neće živeti u državi sa najzagađenijim vazduhom u Evropi.
Možda kad biste ih zaštitili od poslodavaca koji ih zapošljavaju „na ugovor“ pa ga jednostavno ne produže čim saznaju da je trudna.
Možda kad bi pelene koštale manje.
Možda, samo možda, kad majka ne bi morala da brine o tome da li će njeno dete rasti u društvu gde će tatin sin brzim automobilom moći da pokosi bilo koga (pa i njeno dete) i da prođe (skoro) nekažnjeno.
Možda kad bude znala da će njeno dete moći da se obrazuje u sistemu koji sve tretira jednako i da se u istom takvom sistemu sutra zaposli.
Možda kad biste vi, „društvo“, stvorili i sproveli zakon koji će imati nultu toleranciju na nasilje nad ženama, pa će i ona žena u selu smeti da prijavi muža, iako on ima ortake u policiji. I neće morati da brine za svoju decu, jer će ih sistem zaštiti od nasilnika.
Ima tu još mnogo „možda“, ali suštinu ste, nadam se, razumeli.
Kao majci dvoje dece, ne treba mi novac da rodim treće. Treba mi siguran i uređen sistem. A to, sumnjam da ću imati dok mi reproduktivni period traje.
A. Cvjetić