Pitanje podvale znanja na maturi je sam vrh ledenog brega koji nas sve, najblaže rečeno, blamira pred svetom. Pravo pitanje koje valja postaviti je šta je sa kontrolnim proverama, onim na osnovu kojih se dobijaju ocene.
Opšte je poznato da bar polovina provera vodi poreklo sa „Neta“. Da nema ocena bez pokrića, ne bi bilo potrebe za varanjem na maturi.
Vrhunac svega je sto mnogi nastavnici pokušavaju da deci olakšaju maturu tako sto im pomažu. Čine to iako znaju da se za tu „rabotu“ može izgubiti posao.
Pitanje provaljenih testova otvara puno drugih pitanja decenijama guramih pod tepih. Prvo, kako smo stigli dotle da je „varanje“ na ispitima postalo normalna stvar i navika velikog broja mladih ljudi. Odgovor je više nego bolan. Nije čudo što varaju deca, pogledajmo samo stručne radove ili takozvane primere dobre („prepisane“) prakse. Uvek isti ljudi i uvek slične priče. Oni koji zaista posvećeno rade svoj posao, odavno su se povukli iz te papazjanije. Čudimo se što se deca ne bore za znanje, već samo za ocene, a to isto i sami činimo, samo u drugom kontekstu.
Dokle god primarna stvar u školi ne bude sistem vrednosti (etika i vaspitanje) dotle je iluzorno da očekujemo bolje dane.
Decu ne vaspitavaju reči prosvetara već životni konteksti u kojima odrastaju. Mi smo ti koji su ih naučili da se takmiče ne birajući sredstva. I mi to isto činimo hraneći svoju potrebu da se osećamo uspešnim.
Polazimo od toga da se život uči iz knjiga i da one postoje da bi bile „prepisivane“. Ne! Knjige treba da pomognu da razumemo život, vreme, okruženje i različitost, a sva znanja služe da stignemo do DOBROTE.
Kako da deca stignu do tog cilja kada ih tako vešto uvlačimo u iluzije o „jeftinom“ uspehu? Kako da ih uverimo da ne čine ono što je tolikom broju nas koji radimo sa decom najdraže – da prisvojimo ono što je neko drugi zaslužio više od nas?
Pogledajmo samo seminare! Najboljim se smatraju oni koji su zabavni, oni na kojima se priča ono što hrani naše snove o „instant rešenjima“ za sve što nas boli. Seminare na kojima se zadire u suštinu smatramo „smornim“. Takve izbegavamo u širokom luku. Navikli smo da težimo ka onome što nam prija. Tome učimo i decu. Nemamo snage da pogledamo istini u oči i da priznamo da istinski uspeh podrazumeva da se uradi mnogo toga što nije baš prijatno, ako se želi zaslužiti uspeh. Naša deca vole sport ali ne znaju da se utakmice dobijaju ili gube na treninzima. Isto je i sa učenjem. Nije toliko bitno šta je naučeno koliko je bitno sa koliko posvećenosti je to učinjeno. Bez posvećenosti, učenje je rasipanje vremena…
Pričamo o promenama ali se svim silama borimo da se u našem radu ništa ne promeni. Za sve što nije u redu kriv nam je neko drugi. Najviše preziremo one koji pokušavaju da nam ukažu na pravi put…
Da bismo bilo šta očekivali od dece, prvo treba da to lično prihvatimo i praktikujemo. Ovako, ostaje samo da razumemo decu i da se ne ljutimo kada nas oponašaju. Sistem „tražili ste – dobili ste“ uvek funkcioniše…
Autor Momčilo Stepanović /Kreativni učitelji