O babi i njenim planovima
Ja uopšte ne znam zašto mi toliko dižemo galamu? Niko nas nije motkom terao da idemo u profesore, već smo sami pohrlili tamo da prosipamo pamet i znanje koje smo već ionako jako skupo platili. Pa već smo tad mogli da naslutimo da od toga ništa dobro ne može da ispadne. Uči ćerko, škola će ti se isplatiti. Jeste, isplatila mi se. Samo se Ćori više isplatilo što je na vreme počeo da švercuje benzin. A i Maja otišla u frizerke i eno je sad letuje na Ibici, a ja u Prčnju.
I ja, budala, slušam babu. Meni je lično baba kriva.Samo što je ona to učinila elegantno, bez motke. Kaže svojevremeno :”Da završiš fakultet, pa da budeš gospođa profesorka. Stalno doterana, radiš u toplom, svoj gazda, za ženu je to idealno jer radi kratko i može da se posveti deci.” Super je ona to sve isplanirala, već me i udala i porodila i zaposlila, samo je to malo drugačije izgledalo.
“Gospođa profesorka” je obilazila gradskim prevozom prvo četiri godine sva živa sela i zaseoke u okolini, doterana u farmerke i džemper, omotana šalovima i s tri kape zimi jer “harmonika” kojom se prevozi ima pocepanu sredinu pa malo pirka vetrić kad se voziš. Dobila je i sina po babinoj zapovesti, ali, avaj, posle 3 meseca je već morala nazad na posao, jer neće da čuvaju mesto, a stalnog posla ni za lek. Onda prvo podoji babino praunuče pa trk na posao 15 km u jednom pravcu, pa uči decu da je obrazovanje ono što im je vredno u životu, pa duž onih 15 km nazad: “Ćao, Majo, što ti je dobra boja!“ “Da, sad smo se vratili sa Kopa. Malo da se razonodimo za vikend”. (U frizerke sam trebala da idem). Pa kući opet kod babinog praunuka, na majčinsku dužnost. Kome treba porodiljsko, to je tako PASE. To gospođe ne rade. Onda je, konačno, počela da radi u gradskoj školi. Jes, pa to smo čekali. Sad frizura, komplet i za 10 minuta cupkajućim hodom smo na poslu. Ahahaha! Malo sutra.
Fond za frizuru presuši već dva dana nakon plate, štikle nisu poželjne jer se po školi ubije jedno par km dnevno, zbog sjajnog nam rasporeda, a i povremeno valja potrčati za nekim odbeglim đakom (Radovane, zapamtila sam ti onaj sprint do Hale sportova do kraja života). Deca mogu da me gledaju kući, ali ja u njih nemam kad.
Izmislili su, baba, kojekakve pametne stvari, od kad sam se ja uvrstila u gospođe po tvom nagovoru. Tako, na primer, ja moram da napišem izveštaj svaki put kad Milan reši da opali Goranu kokavac, jer je to nasilje (rekla bih nadamnom, al’ ‘ajde sad). I to što je Minja sasvim slučajno rekla nastavniku tehničkog da se nosi sam isto ja ispaštala (o , kakav je to izveštaj bio!). Deca, šta ćeš. A kad završim da izveštajima krećem sa planovima, akcionim i mesečnim, pripremama (detaljno izraženim po nivoima i sposobnostima učenika, usklađenim sa njihovim interesovanjima. A ono brdo testova za 5? Uh, to moram ujutru, jer me sad čekaju časovi u privatnoj školi. Rekao mi je Ministar da moram da se snađem i zaradim dodatno, mada sam ja to već odavno shvatila. Ček, ček, deco, a šta ćemo za večeru?
Jao što me žiga nešto u leđima. To mora da je od onog divnog mališana danas što me je potkačio laktom tri puta dok je udarao drugaricu iza mojih leđa. Kako šta sam ja radila u tom trenutku? Pa lepo sam mu objasnila, da ne povredim njegovu tananu dušicu, da nije lepo da udara drugaricu u rebra i zamolila ga(da) da (uh što mi ne valja tastatura, duplira) ode do pedagoga da porazgovara ako ima neki problem koji želi da podeli sa njim. Šta mi je rekao? “Ma nemoj, ti ćeš da mi kažeš?” Sad ću ja da kažem tvom razrednom pa nek’ i on malo piše izveštaje.
I tako, baba, da skratim. Nije kao što si ti mislila i posle Tita Tito. Da l’ se sad prevrćeš tamo ili opet imaš neku doskočicu, ne znam, samo znam da mi rata za kredit stiže za par dana, da su kola u garaži jer na Ćorinoj pumpi ne daju na poček (da, baba, Ćorinoj) . ‘Ajd’ sad gledaj i ne veruj.
Ljubi te tvoja gospođa.