Данас је тешко бити дечак и имати самопоуздање

1 јуна, 2020

Данас је тешко бити дечак и имати самопоуздање.

Хоби скоро да не постоји.

Увек је ту неко, ко од своје четврте године тренира и ко ће онима који су дошли да се друже и уживају у спорту, увредама и омаловажавањем да поквари све.

У школама фудбала данас, често уз фудбалска знања, иде и понижавање свакога ко погреши, ко није талентован, ко не жели да сломи ноге на терену да би доказао да је “фаца”, већ само жели да се игра, редовно вежба и напредује у свом ритму.

То најчешће раде саиграчи и родитељи. Тренер, у највећем броју случајева, не зна како то да спречи, па стоји са стране и само посматра родитеље, који се сматрају компетентним и дају себи за право да коментаришу развој неког детета.

Ако знамо да просечан Србин тачно зна где греши Ђоковић, није нам необично што ти родитељи добацују. Необично је што их нико не спречава.

Превише мешања родитеља никада никоме није добро донело. Остаје да се негде отвори школа за тренере где ће их учити да према родитељима заузму искључив став: ваше родитеља на тренингу је непожељно. Тачка.

А онда, после атмосфере на тренингу, где “искуснији” борци, уз подршку родитеља омаловажавају оне којима фудбал није живот, после тренинга дођу на игралиште и велики одмор и  настављају са вређањима свакога ко греши, понижавањима свакога ко не зна, виком, дреком… И клинци из оближњих зграда преузимају тај модел понашања, који неодољиво подсећа на навијаче из криминалног миљеа, а не на спортисте.

Неколицина дечака, који су трудом родитеља и васпитача од малих ногу васпитавани да не псују, не вређају, или који су емотивнији, не препознају извор непријатности и уместо да промене саиграче, закључе: ја не волим фудбал.

Не верујем у ту причу.

Они не воле АТМОСФЕРУ на терену.

Зашто истичемо фудбал? Јер је то спорт за који је довољно четири цигле и једна лопта да бисте играли, па је и најзаступљенији међу децом. А и “ако не волиш фудбал – ниси мушко ” увек је у ваздуху.

Сада ће они којима је фудбал помогао да уђу у друштво да кажу: одувек је тако било.

Није тако било, јер си то што знаш и чиме на игралишту доминираш био прави, аутентични ТИ и твоје способности, а не знање из школице од 4000 динара месечно + дрес + патике + ово + оно.

Није нико урликао на тебе када си имао 8 година: трчи, гурај, ломи, гази, мораш, мораш, мораш, зашто си тако мекан и килав…

Наметао си се СВОЈИМ квалитетим, истинском љубављу према лопти а и залужено био први биран или капитен.

Закључак: бирај – или да те понизе у школици или на игралишту. Између је избор сужен. Има га, али лупом да га тражиш.

Данашњим дечацима уопште није лако.

Због новонастале ситуације са обожаваним узорима са јутјуба, сочне псовке “красе” сваког десетогодишњака који је прихваћен у друштву.

Питам родитеље, који дођу, да ми опишу идеалног дечака.

Врло брзо почну да де смеју колико контрадикторних захтева стављају пред свог сина. Многи могу одмах након одговора да иду кући. Схвате.

То звучи некако овако:

Да буде фин, али не са његовом генерацијом, јер тада изгледа као лака мета и неуклопљено.

Да моја буде задња, али у школи свакоме да зна да одговори и да се заштити.

Да буде добар у спорту, јер је дечак, али да има и леп рукопис и све петице, нема везе што је дечак.

Да буде јак и да “звекне” свакога ко га буде дирао, али да се истовремено скупи у ћошак кад га ја погледам љуто.

Да не псује и да се грози псовки, али да буде ипак са популарном децом у друштву.

Да не буде одбачен од друштва у ком је такав речник приоритет у доказивању “слободе” и храбрости, али да он то не ради и буде потпуно супротан.

Да буде добар друг, увек спреман да помогне, али да гледа да га не искористе…

Па ја сад не знам како бих те захтеве испунила..

Тема није скроз нова, одувек је стицање статуса у мушкој популацији било компликовано, али да смо додатно досолили – јесмо.

И сада би требало да вам дам савет, је л’?

Клацкалица на којој ћете дозволити понешто од чега вам се “желудац окреће “, па после о томе данима “сасвим спонтано” причати. Уметност клацкања, никакав рецепт немам.

Чим изађу из периода одрастања где је критеријум за “шефа параде” – буди што гори, свима ће бити лакше.

А до тада, какви год да су наши дечаци, немојте их омаловажавати. Волите их такве какви јесу, то је најбоље што знам да вам кажем…

Аутор: Снежана Голић, педагог и оснивач развојног центра за децу и одрасле Фактор

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама