Одлагала сам игре и мажења са својом децом за касније. Кад је то касније дошло, нисам нашла МОЈУ ДЕЦУ

3 маја, 2021

Данас је мом сину 27. рођендан. Да, ове окице, ови обрашчићи, трансформисали су се у одговорног младог човека, оца једногодишњег дечака.

Његова слика ме враћа 25 година уназад.

Биле су то чувене деведесете. Њему две, а Маји седам година. Мени 30 а у каријери осам година.

Зашто је ово битно? Са ове временске дистанце тврдим да је комбинација ових година управо била пресудна. То су године у којима се одређујеш на послу, у кући, у друштву.

Шта се догађа?

На послу радим са пола капацитета, уморна од дечјих температура, огребаних колена, прехлада, вируса.

У кући нервозна мајка због посла који сам доносила. Одлагала сам игре и мажења са њима за касније, због веша, ручка (који је по правилу често загоревао)…

Када је коначно дошло то “касније”, нисам нашла МОЈУ ДЕЦУ. Опет сам закаснила.

Сада сам бака Мајиној Золи и Ђолетовом Виктору. Настављам причу са њима, тамо где сам стала са својом децом. Пропуштено им не могу надокнадити, грижа савести је присутна…

Зашто све ово?

Зато што време иде и када ми мирујемо.

Сада бих одложила спремање куће за тренутак мажења са Ђолетом. Безобразно бих изостала са посла и са Мајом обишла све луна паркове… Али…

“Све је стало, само деца расту…”

Порука је на почетку приче…

Mилка Ђоковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама