Ovih dana u školu je stiglo obaveštenje da gradski hotel organizuje svetosavski bal. Plakat i flajeri pun kolor, očekivani program, cena pristojna. Ali, zainteresovanih nema. Većina uopšte ne obraća pažnju, poneko pogleda letimice, neko ironično prokomentariše, neko se kiselo nasmeje. Papiri su stajali, gužvali se, a onda završili u kanti za otpatke. Nisu ni na oglasnu tablu zakačeni pored oglasa za sindikalnu prodaju svega i svačega.
Dohvati me tuge zbog ovoga, ne zato što bih želela ići, već baš suprotno. Porazi me spoznaja da nemam ni mrvu volje za tako nešto. A onda se setim tih balova iz prošlosti. Vremena su bila, takođe, teška i izazovna (mi, uostalom, iz takvih okolnosti ne izlazimo decenijama). Ali smo se već polovinom decembra za bal počinjali spremati, razmišljali smo šta obući, kupovali, šili, zakazivali frizera, dogovarali ko će s kim sedeti, prisećali se dešavanja od prethodne godine, smejali se nekim gafovima, pogađali ko će otvoriti ples, nadali se susretu sa kolegama koje viđamo samo na ovakvim dešavanjima. Sada mi to izgleda kao priča iz nekog drugog života. Daleka i nestvarna.
Pristali smo da se iz svega izvuče sadržina. Umesto nje smo dobili velike reči, precizne pravilnike, komisije, timove, praćenja i istraživanja. Dobili smo etose, empatije, inkluzije, standardizacije, pedagoške podsticaje, horizontalna učenja, izazove u komunikaciji, kurikulume, ishode…mašemo njima kao zastavama da ne bi provirila praznina koju krijemo, da ne bi priznali kako nemamo pojma kako ćemo, ni kuda idemo. Zapisati i popuniti postalo je zlatno pravilo. Puna rubrika besmislenih floskula zamenila je stvarnost.
Ranije smo dolazili na posao pola sata pre zvona, kuvali kafu, nadglasavali se u živim razgovorima, tračarili ili rešavali sporno, nekad se svađali, ostajali i posle časova da preberemo dan, čudili se onima koji lome noge trčeći kući. Podrazumevali smo proslave svih praznika i početak raspusta. Skupljali novac za vikend putovanja bar jednom godišnje.
Danas kafu pijemo muteći nes iz kesice, na pauzama skrolujemo po telefonu, za sindikalnu jednodnevnu ekskurziju se jedva nakupi mali autobus, mora se naglasiti da je proslava Dana škole obaveza svih radnika. Ne sedimo svi u istoj kancelariji, razgovor zamire kada se pojavi osoba iz drugog tabora, a odlazak sa posla više liči na evakuaciju u slučaju nepogode. Pristojni smo, doduše, i dalje, to je jedino što nas deli od potpunog nepoznavanja.
Ranije smo na sednicama razmatrali svaki pojedinačni slučaj, diskutovali, branili lični stav, nekada bili ogorčeni, ali je to bio odličan poligon za učenje, korigovanje prakse, ujednačavanje kriterijuma, procenu naređenja. Dešavala se živa razmena informacija, sva deca su bila naša, bez obzira u koje odeljenje idu, gledala se šira slika. Nije uvek bilo prijatno. Nije bilo ni bez greške. Ali se ipak čuvalo jedno tvrdo jezgro koje je držalo školu kao instituciju. Iskakanja su bila pojedinačna.
Danas su sednice statistička saopštenja. Zamerka i kritika se smatraju nepristojnim mešanjem u tuđa posla. Naređenja od gore se prihvataju na amin. Čeka se kraj u tišini, u nemoći, u sašaptavanju, u čekanju da i ova neprijatnost prođe.
Nekad smo sa rukovodstvom sedeli na odmorima. Danas komuniciramo mejlovima.
Nekad smo se smeli požaliti kako nešto ne možemo. Danas gledamo sebe kao celokupne.
Nekad smo bili profesori. Danas smo predmet samilosti.
Nekad smo smatrali da znamo svoj posao. Danas smo dozvolili da nas pretresaju priučeni.
Nekad smo bili ljudi. Danas smo senke koje vise na nesigurnom koncu tuđe volje. Zgužvani, podeljeni, pa bačeni kao ostatak. Pristali na to u lancu obesmišljavanja svake suštine.
Nekad se znalo čemu služi škola. Danas se meri status i titula, bez obzira na to sa kog izvora potiče. Škole su pretvorene u zgrade bez pravca, vreće u koje se sve sliva sve što ovo društvo tišti i muči, koje su na umoru do pucanja, nevesele za svakog ko se u njima nalazi.
Zato nema svetosavskog bala, očekivanja i radosti. Ukraden nam je osmeh, na nebu iscrtan preteći prst, po leđima bije batina uvreda i svako gleda da kroz toplog zeca prođe sa što manje ozleda, sakrije se i sačeka neko bolje vreme, preživi, bude što manje pitan i odgovoran. Međutim, vreme je neumitan pojam. Hoćemo li se jednog dana probuditi i sa stidom shvatiti da smo sve proćerdali jer nismo imali hrabrosti da branimo ono do čega nam je stalo? Hoće li nas biti sramota što smo imovinu iz prošlosti prepustili neznalicama? Što smo pristali na obmane koje nas ubeđuju kako smo lično nemoćni i nebitni? Što smo, umesto dostojanstva, izabrali poslušnost?
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca