Vodeći u prethodnih 5 godina Majdaonice (kreativne radionice za roditelje i decu do 4 god ) i odgovarajući na brojna pitanja roditelja na samoj radionici i putem e-pošte UG “Roditelj”, stekla sam, rekla bih dobar uvid u to šta danas najviše brine roditelje.
Na ranom uzrastu to je najčešće ono što roditelji opisuju kao nedostatak pažnje, tvrdoglavost, odbijanje da se posluša, neki oblici agresivnosti koji se ispoljavaju najčešće prema drugoj deci. Na starijim uzrastima problemi se često vezuju za neprilagođeno ponašanje u školi, na šta roditelji bivaju upozoreni od učitelja, neuspehe u učenju, povlačenje u sebe, nezainteresovanost. Gotovo u svim uzrastima prisutni su problemi vezani za preterano gledanje crtanih filmova i igranje igrica na kompjuteru, do mere kada ometaju sve ostale svakodnevne aktivnosti i kada dete na prekidanje istih reaguje izrazito burno.
Današnji roditelji su uglavnom veoma zainteresovani da razvijaju potencijale svoje dece. Upisuju ih na razne i brojne vanškolske aktivnosti zbog čega i sami često opisuju svoj dan kao veoma naporan zbog razvoženje dece od škole do školice sporta, muzičke, jezika… Veoma često uočavam a ponekad mi se roditelji i direktno obraćaju zbog straha da nešto ne pogreše u vaspitanju svoje dece, da im deca ne preskoče najbolju fazu za razvoj pojedinih sposobnosti, uglavnom su preventivno zabrinuti za intelektualni razvoj svog deteta…Naravno sasvim je razumljivo da je roditeljima važno da im deca budu zdrava, pametna, uspešna.
Sad bih se vratila malo na teoriju. Postoji mnogo definicija inteligencije i normalnosti koje se spominju u psihologiji. Gotovo u svim definicijama inteligencije se ističe da je to sposobnost snalaženja u novim situacijama. Definicije normalnosti nisu tako homogene, neke izjednačavaju normalnost sa odsustvom psihopatoloških simptoma, neke je poistovećuju sa socijalno prilagođenim ili prihvatljivim ponašanjem, kao prosečnost. Meni lično, najbliža je Frojdova definicija koja o normalnosti govori kao o sposobnosti da se radi i voli.
Zanimljivo mi je da današnji roditelji, dok su im deca mala ne razmišljaju puno o tome šta njihova deca zanaju da rade od kućnih poslova, često deca i nemaju nikakve svakodnevne obaveze u kući. Mnogi roditelji i ne veruju da je njihovo dete sposobno da obavi bilo kakvu kućnu obavezu. Ovo najčešće objašnjavaju da je to suviše opasno da dete može da se npr. opeče, iseče nožem, da razbije, da pokvari, da ako bi se dete recimo samo oblačilo to bi trajalo predugo i onda bi svuda kasnili ili da dete ne treba da radi ništa dok je dete zato što će to kasnije imati kao obavezu ceo život.
Generalno ništa od toga što roditelji navode nije netačno. Svakako da je dete, kao i svako drugi ko nema iskustva u nekom poslu u opasnosti da se povredi, nešto pokvari, da potroši mnogo više vremena nego što bi to uradio onaj ko se tim poslovima inače bavi ili ko je plaćen da se time bavi. Ali onda često postavim pitanje (i sebi ponekad) za šta mi spremamo našu decu? Kako će dete nešto naučiti da radi ako mu ne damo mogućnost da proba, ako nismo dovoljno strpljivi da sačekamo da ovlada nekom veštinom, ako mu ne damo podstreka da istraje u onome što je započelo? Ko će obavljati sve te dosadne poslove za neše dete kada ono više ne bude dete i kada se od njega/nje bude očekivalo da na primer zna da sprim sebi obrok, da se samo spakuje, da samo održava higijenu u svom domu..? Jedan od mogućih odgovora je da će to dete kada postane odrasla osoba naći drugu osobu ili više njih koji će to činiti za nju. Odgovor koji se nameće kroz psihoterapijsku praksu je da osoba koje nije nezavisn od svojih roditelja, koji su sve, pa i ono za šta je samo bilo sposobno, činili za njega/nju, neće osećati nikada dovoljno sigurno u sopstvene sposobnsti.
Sad bih se vratila na svoje opservacije današnjih roditelja. Zaista retko ili gotovo nikada nisam susrela roditelje koji ne vole svoje dete i koji zaista ne žele da im pruže sve najbolje. No dešava se vrlo često da zbog nekih “viših ciljeva” ili “nemanja vremena” ne pokazuju dovoljno topline i nežnosti. Kada dete ispoljava burno svoje emocije roditelji su obično neprijatno iznenađeni i uplašeni. Poistovećujući dete sa odraslom osobom, oni svaki plač deteta doživljavaju kao veliku patnju kojoj je dete izloženo i najčešće čine sve da bi je izbegli. Izrazito je neprijatna socijalna osuda koju ponekad dobiju od okoline i koja zna onda kod roditelja da izazove osećanja krvice i neuspešnosti. U savremenom društvu gde se kao glavne vrednosti promovišu principi zadovoljstva i izbegavanje patnje, setimo se brojnih rekalma kojim smo svakodnevno (“Vaše dete je potpuno zadovoljno samo ako je cele noći suvo, čisto mirisno….), nije teško da se burni plač deteta uz valjanje i prljanje po zemlji doživi kao “potpuna katastrofa” i da zablokira sve prirodne instiktivne reakcije koje bi preuzeli. Da podsetim, to je sprečavanje od samopovređivanja i nežan zagrljaj dok ne splasne tenzija. Bez krivice, bez griže savesti što detetu nismo ispunili traženu želju, samo sa puno ljubavi i sigurnosti u to da dete da bi opstalo na ovom svetu, treba da naučimo principama realnosti.
Recept za vaspitavanje dece: puno poverenja i strpljenja, uvek dovoljno daleko da pustimo dete da samo uvžebava neophodnu aktivnost za život i uvek dovoljno blizu da ga podržimo i ne napustimo kada mu je najteže.
Pripremila za vas: Vesna Nenadić Jevtić, psiholog i saradnica Udruženja Roditelj