Posle uspeha prve dve knjige o zgodama i nezgodama vuka Stanivuka, iz pera autorke Jelene Milutinović i mašte ilustratora Borisa Kuzmanovića stiže nam novi nastavak koji nas vodi kroz avanture neobične družine. Priče o vuku Stanivuku 3 donose još uzbudljivije i duhovitije priče o prijateljstvu, radoznalosti i zajedništvu.
Autorka ovog serijala o verovatno najpopularnijem vuku (posle onog iz Tri praseta i Crvenkape) je danju inženjer elektrotehnike koji obožava svoj posao, a uveče postaje dečji pisac. Koji, opet, obožava to što ova kreativna profesija donosi.
Sa Jelenom razgovaramo o ovoj neobičnoj kombinaciji, o ideji za priču o šumskoj družini, ali i o tome šta decu toliko privlači da čitaju o Stanivukovim avanturama.
Danju elektroinženjer, uveče dečji pisac. Kakva je to kombinacija i gde se više pronalazite?
– Na prvi pogled deluje kao neobična kombinacija, ali povezuje ih ista stvar – radoznalost. Elektrotehnički fakultet sam, između ostalog, izabrala jer sam oduvek imala potrebu da otkrivam kako funkcioniše svet oko nas. Šta je struja, kako rade računar, internet… a sad imamo i tu veštačku inteligenciju koja je posebno fascinantna.
Ta zapitanost nad svetom je zapravo dečja radoznalost koja je, srećom, preživela odrastanje (ali i školovanje, za koje se teško može reći da je neguje).
Verujem da je radoznalost pokrenula i pisca u meni. Kako će priča da počne i šta će da se dešava dalje, kako će neka situacija da se razreši, sve to i sama usput otkrivam i zabavljam se. Trenutno se više pronalazim u pisanju, ali bih volela da za pisanje pronađem više vremena.
Kako se „rodio“ Vuk Stanivuk? Da li je to strip, slikovnica ili nešto treće?
Stanivuk se „rodio“ spontano, kroz pokušaj da deci ispričam priču za laku noć — onako iz glave, bez unapred smišljenog plana. Počela sam sa „Bio jednom jedan…“ i priča je sama potekla. Nikada nisam ni pomišljala da ću jednog dana sedeti i pisati knjige. I Stanivukovo ime ima zanimljivu priču, ali nju ćete već naći u knjizi.
Teško je Stanivuka svrstati u jednu kategoriju. Urednički tim Kreativnog centra iskombinovao je strip i klasičnu priču, uz sjajne ilustracije Borisa Kuzmanovića, i tako dobismo jedan novi format koji se dopada malim početicima u čitanju. Taj format je neki polu-strip, lagan i razigran – možda je u tome njegova tajna.
Stigao je već i treći deo edicije o Vuku i njegovoj družini. Šta mislite, zašto je deci toliko zanimljiv?
I sama sam o tome razmišljala, i mislim da je ključ u tome što Stanivuk i njegovi drugari prolaze kroz tipične dečije dileme i probleme. Razmišljaju onako kako deca razmišljaju i reaguju onako kako bi deca reagovala. Čini mi se da im je zato u tim pričama sve blisko. Uz to, likovi su po malo smotani i vrlo smešni a, humor je važna odlika ovih priča. Tu je Boris, što bi deca rekla, baš „pokidao“ smehotresnim ilustracijama. Ovaj treći deo serijala se meni lično najviše dopada.
Šta je najvažnija poruka koju želite da čitalac ponese, čitajući priče o Stanivuku?
Stanivuk i njegova družina šalju puno važnih poruka — nekad tiho i nenametljivo, a nekad na sav glas.
Bilo bi mi veoma drago da deca kroz priče osete i “upiju” svu lepotu drugarstva, empatije i solidarnosti. To je poruka koja se provlači kroz sve knjige.
Danas se sa svih strana forsira „ja, ja i samo ja“, i zato mi se čini da nikad nije bilo važnije da učimo decu da su i drugi bitni, da obrate pažnju na to kako se osećaju drugari oko njih i da pomognu kad mogu. I to nije poruka samo za decu.
Druga meni bliska poruka je: probajte!
Probajte nove stvari, naučite novu veštinu, grešite pa popravljajte — ali se usudite da pokušate. Eto, tako to radimo i Stanivuk i ja i tako učim i svoju decu.
Svi oni koji se prvi put susreću sa Stanivukom, za početak treba da znaju da je on vuk koji ima veoma zanimljive hobije i interesovanja. Društvo mu prave prijatelji ‒ lija Mija, Meda, dabar Grada, veverica Simka i brojne druge šumske životinje. Njihovi dani protiču uglavnom mirno i spokojno, u druženju i igranju, a kada u njihove živote i uplovi neka nevolja, Stanivuk je uvek tu da pomogne.