Живимо у ери невероватне експанзије технологије и много свог времена проводимо користећи различите дигиталне уређаје. Све време прати нас осећај да ништа што радимо није довољно добро, а готово се нико више не такмичи са собом, већ је надметање усмерено увек према окружењу.
Стога није ни чудо што су током последње две деценије многи родитељи усвојили прилично исцрпљујући модел васпитања како би своју децу одржавали у сталној хиперактивности. То су родитељи који желе да се њихова деца идеално припреме за живот, да имају разнолико знање и вештине, да постигну одличне резултате у школи, да буду плаћени сутра на послу и да буду финансијски независни. Циљ ових родитеља је да им деца увек и стално буду најбоља у свему. Они нису задовољни чињеницом да су њихови наследници добри ученици, па их уписују на много ваннаставних активности, уверавајући их да је то пут ка успеху. Да је то све за њихово добро.
Главни проблем овог васпитног модела је тај што врши непотребан притисак на децу, што на крају одузима вредне тренутке из њиховог детињства, и као резултат тога ствара емоционално неуравнотежене и сломљене одрасле особе.
Које су опасности оваквог притиска на децу?
Под утицајем притиска родитеља да морају бити најбољи, многа деца постају послушна и повлаче се. Та деца обично могу да постигну резултате које њихови родитељи захтевају, али дугорочно, то ограничава њихову самосталност и емоционални развој, а ово су најважнији фактори за истинску срећу и успех у животу. Ако родитељи не пружају простор и слободу својој деци, они га практично спречавају да пронађе свој пут. Што је јачи спољни притисак, већа су и очекивања од детета, што му представља препреку да доноси сопствене одлуке и развија свој идентитет.
Дакле, идеја да би дете требало да буде најбоље по сваку цену ствара му невероватан притисак, какав дете не може и не треба да подноси.
Детињство јесте време за учење, али и за игре и забаву
Деца су добра у учењу нових ствари кроз игру, грешке, маштање, а највише од свега, кроз контакт са другом децом. Родитељско очекивање да дете буде најбоље у неком подручју уништиће њихове крхке жеље и снове. Овакво васпитање одузеће им детињство без да им заузврат да нешто значајно.
Овакво васпитање разлог је губитка унутрашње мотивације код деце
И недостатка задовољства у стварима које чини. Када се родитељи више фокусирају на резултате него на напор, дете губи своју унутрашњу мотивацију јер сматра да је резултат важнији од начина на који се постиже. Ово може повећати вероватноћу преваре у школи – преписивање, лагање и слично. Фокусирајући се на резултате, дете губи интерес за стицање стварног знања.
Страх од неуспеха паралише
Непрестани осећај да је успех императив, код деце најчешће доводи до страха од неуспеха. Као резултат свих ових родитељских напора, вероватно је да дете неће постићи толико жељену самосталност и стећи самопоуздање. И још једна ствар, постоји реална опасност да ће деца таквих родитеља једног дана прихватити осредњост само зато што се плаше неуспеха.
Родитељска амбиција најчешће води до губитка самопоштовања код деце
Многи супер-модели признају да сматрају да су превише ружни или дебели иако су успешни у свом послу. То се догађа зато што их ниво перфекционизма којем су увек били изложени чини да верују да никада неће бити довољно савршени и да је најмањи промашај довољан да га презиру други. Деца која одрастају са овом идејом постају несигурни одрасли људи са ниским самопоштовањем и верују да нису довољно добри да би били вољени. Као резултат тога, они живе у сталном ишчекивању одобрење других.
Шта је дете важно да зна?
Деца не морају бити најбоља, већ морају бити срећна. Зато само уверите се да ваше дете:
– Да је вољено, безусловно и у сваком тренутку, без обзира на грешке које чини.
– Да ћете је сигурно заштитити и подржати, кад год можете.
– Да може изабрати да ради оно што највише воли и цео свој живот посветити тој страсти, без обзира на то шта други мисле. Да своје време може провести цртајући мачке са шест ногу или нижући обојене перле, али ако је то оно што га чини срећним и што стварно жели, боље и то него свирање виолине.
– Да је он посебна и дивна особа, као и многи други људи на свету.
– Да заслужује поштовање и да свака друга особа на свету такође заслужује његово поштовање према ономе што јесте.
Шта је важно да родитељи знају:
– Да се свако дете развија сопственим темпом и не би требало да га упоређује са осталом децом његове старости.
– На академске перформансе деце највише утиче то што родитељи читају својој деци и свако вече посвете мало времена неговању те страсти према читању.
– Да дете које добије најбоље оцене није увек најсрећније, јер се срећа не мери бројевима.
– Деци нису потребне гомиле играчака, већ безбрижан живот и више времена са родитељима.
– Да деца заслужују слободу да истраже све и сами одлуче шта им се свиђа и шта их чини истински срећним.
Приредила: А. Цвјетић