Živimo u eri neverovatne ekspanzije tehnologije i mnogo svog vremena provodimo koristeći različite digitalne uređaje. Sve vreme prati nas osećaj da ništa što radimo nije dovoljno dobro, a gotovo se niko više ne takmiči sa sobom, već je nadmetanje usmereno uvek prema okruženju.
Stoga nije ni čudo što su tokom poslednje dve decenije mnogi roditelji usvojili prilično iscrpljujući model vaspitanja kako bi svoju decu održavali u stalnoj hiperaktivnosti. To su roditelji koji žele da se njihova deca idealno pripreme za život, da imaju raznoliko znanje i veštine, da postignu odlične rezultate u školi, da budu plaćeni sutra na poslu i da budu finansijski nezavisni. Cilj ovih roditelja je da im deca uvek i stalno budu najbolja u svemu. Oni nisu zadovoljni činjenicom da su njihovi naslednici dobri učenici, pa ih upisuju na mnogo vannastavnih aktivnosti, uveravajući ih da je to put ka uspehu. Da je to sve za njihovo dobro.
Glavni problem ovog vaspitnog modela je taj što vrši nepotreban pritisak na decu, što na kraju oduzima vredne trenutke iz njihovog detinjstva, i kao rezultat toga stvara emocionalno neuravnotežene i slomljene odrasle osobe.
Koje su opasnosti ovakvog pritiska na decu?
Pod uticajem pritiska roditelja da moraju biti najbolji, mnoga deca postaju poslušna i povlače se. Ta deca obično mogu da postignu rezultate koje njihovi roditelji zahtevaju, ali dugoročno, to ograničava njihovu samostalnost i emocionalni razvoj, a ovo su najvažniji faktori za istinsku sreću i uspeh u životu. Ako roditelji ne pružaju prostor i slobodu svojoj deci, oni ga praktično sprečavaju da pronađe svoj put. Što je jači spoljni pritisak, veća su i očekivanja od deteta, što mu predstavlja prepreku da donosi sopstvene odluke i razvija svoj identitet.
Dakle, ideja da bi dete trebalo da bude najbolje po svaku cenu stvara mu neverovatan pritisak, kakav dete ne može i ne treba da podnosi.
Detinjstvo jeste vreme za učenje, ali i za igre i zabavu
Deca su dobra u učenju novih stvari kroz igru, greške, maštanje, a najviše od svega, kroz kontakt sa drugom decom. Roditeljsko očekivanje da dete bude najbolje u nekom području uništiće njihove krhke želje i snove. Ovakvo vaspitanje oduzeće im detinjstvo bez da im zauzvrat da nešto značajno.
Ovakvo vaspitanje razlog je gubitka unutrašnje motivacije kod dece
I nedostatka zadovoljstva u stvarima koje čini. Kada se roditelji više fokusiraju na rezultate nego na napor, dete gubi svoju unutrašnju motivaciju jer smatra da je rezultat važniji od načina na koji se postiže. Ovo može povećati verovatnoću prevare u školi – prepisivanje, laganje i slično. Fokusirajući se na rezultate, dete gubi interes za sticanje stvarnog znanja.
Strah od neuspeha parališe
Neprestani osećaj da je uspeh imperativ, kod dece najčešće dovodi do straha od neuspeha. Kao rezultat svih ovih roditeljskih napora, verovatno je da dete neće postići toliko željenu samostalnost i steći samopouzdanje. I još jedna stvar, postoji realna opasnost da će deca takvih roditelja jednog dana prihvatiti osrednjost samo zato što se plaše neuspeha.
Roditeljska ambicija najčešće vodi do gubitka samopoštovanja kod dece
Mnogi super-modeli priznaju da smatraju da su previše ružni ili debeli iako su uspešni u svom poslu. To se događa zato što ih nivo perfekcionizma kojem su uvek bili izloženi čini da veruju da nikada neće biti dovoljno savršeni i da je najmanji promašaj dovoljan da ga preziru drugi. Deca koja odrastaju sa ovom idejom postaju nesigurni odrasli ljudi sa niskim samopoštovanjem i veruju da nisu dovoljno dobri da bi bili voljeni. Kao rezultat toga, oni žive u stalnom iščekivanju odobrenje drugih.
Šta je dete važno da zna?
Deca ne moraju biti najbolja, već moraju biti srećna. Zato samo uverite se da vaše dete:
– Da je voljeno, bezuslovno i u svakom trenutku, bez obzira na greške koje čini.
– Da ćete je sigurno zaštititi i podržati, kad god možete.
– Da može izabrati da radi ono što najviše voli i ceo svoj život posvetiti toj strasti, bez obzira na to šta drugi misle. Da svoje vreme može provesti crtajući mačke sa šest nogu ili nižući obojene perle, ali ako je to ono što ga čini srećnim i što stvarno želi, bolje i to nego sviranje violine.
– Da je on posebna i divna osoba, kao i mnogi drugi ljudi na svetu.
– Da zaslužuje poštovanje i da svaka druga osoba na svetu takođe zaslužuje njegovo poštovanje prema onome što jeste.
Šta je važno da roditelji znaju:
– Da se svako dete razvija sopstvenim tempom i ne bi trebalo da ga upoređuje sa ostalom decom njegove starosti.
– Na akademske performanse dece najviše utiče to što roditelji čitaju svojoj deci i svako veče posvete malo vremena negovanju te strasti prema čitanju.
– Da dete koje dobije najbolje ocene nije uvek najsrećnije, jer se sreća ne meri brojevima.
– Deci nisu potrebne gomile igračaka, već bezbrižan život i više vremena sa roditeljima.
– Da deca zaslužuju slobodu da istraže sve i sami odluče šta im se sviđa i šta ih čini istinski srećnim.
Priredila: A. Cvjetić