Деца одлазе својим путем, а ми остајемо…

април 12, 2019

Кад бисмо се разведели, да ли би се поново оженио? – Пажљиво пратим реакцију мужа. Након кратке паузе, мирно и не мењајући израз лица, он одговори:

-Након брака са тако дивном женом, интелигентном, лепом и пуном врлина, тешко да бих могао бити срећан с неком другом.

Живим са овим духовитим човеком скоро пола живота. За 18 година, изродили смо четворо деце, отплатили хипотеку и саградили викендицу ван града. Пребродили смо три велике кризе заједничког живота, као по уџбенику – на сваких пет година по једну. У судопери је прљаво посуђе, у дечјој соби разбацане играчке, супа у шерпи, а ја имам нови маникир. Маникирка верује да живим у бајци јер мој муж сваки пут примети кад имам нови маникир: Не брине сваки муж толико о својој жени! – патетично узвикује, окружена мирисом ацетона, као пророчица халуциногеним испарењима.


Спалите моје тело и развејте прах над морем! – Говорим, док лежим са температуром 39°, а муж ме брише мокрим пешкиром, јер сердство за снижавање температуте још није почело да делује. На то он пакосно одговара, кроз стиснуте зубе: Ако умреш, неизоставно ћу те сахранити, у дивном ковчегу и покрову с кићанкама. На споменик ћу ставити фотографију на којој си плавуша! И то је најбољи подстицај за опоравак јер – мрзим кићанке!

Нико није веровао да ће наш брак успети. Ја у то још увек не верујем. Ми смо јако различити људи, сасвим супротног карактера и темперамента. Не можемо ни да одемо на одмор као породица – двапут смо пробали и није ишло, па сад више волимо да то време пропатимо свако за себе. Уопште, страшно нервирамо једно друго.

Данас сам гледала стари брачни пар како се пење уз степенице подземног пролаза. Пузали су уз гелендер, придржавали једно друго. Заљубљени пар, који им је ишао у сусрет, са осмехом је коментарисао: Е, да и ми тако заједно дочекамо старост! -А онда је старац прогунђао: Мрдај!

Туђа душа је права тама, а туђа породица – још већа непознаница. Иза видљивих односа, крију се други, невидљиви, пуни тајни и за нас непознатих значења. Да ли се тамо одлучује судбина и шта је то што о њој одлучује? Нежност или окрутност, равнодушност или осетљивост, покорност или ауторитет, саосећање или насиље, сиромашан живот или богат дух – ко би то знао? Ја сигурно не знам. Туба пасте за зубе, понекад има фаталан утицај на породични живот..

Муж може да ме позове и каже да ће доћи с пријатељима за сат времена. Разлетим се по кухињи и успем да поставим богат сто, са пет јела. Не зато што сам патријархална жена, која се не усуђује да се супротстави тиранину. Напросто, гостопримство је мом мужу веома важно. Исто тако и слобода да сам бира шта ће јести и пити, шта ће обући и колико ће често ићи на пецање.

И мени је слобода веома важна. У великој породици, одрасли имају врло много ограничења. Контролишемо свој бес, нервозу, цензуришемо своје речи (уместо: носи се! – питамо: како си? и томе слично). Прилагођавамо своје планове учењу и забави деце. На крају крајева, трошимо новац на те мале напасти! А ти тако желиш нови кармин…

Ако у тим условима добровољног ропства почнемо да и ми, одрасли, једно другом ускраћујемо слободу, да контролишемо и одређујемо дубоко личне ствари, живот у породици ће се претворити у мали пакао. Морате се учити поверењу.

Треба бити искрен и веровати да наше речи неће бити употребљене против нас (мада хоће, нажалост). Упамтите да свако од нас негде у себи има тајну собу, у којој седи “влада у сенци”, која може да понуди примирје. Влада у сенци је опозиција (ако неко не зна), која нуди влади алтернативна решења за проблеме.

На пример, једном сам се страшно увредила. Више се чак ни не сећам разлога, али била сам толико погођена, да сам се гушила од муке. И само ме је помисао на поједине одредбе кривичног закона задржавала од неких радњи. Развод! Разлаз! Никада! Докле више! – узвикивала сам неповезано и већ размишљала о приближној вредности некретнина у нашем крају.

А онда су деца донела гитару. На њој је некада мој муж, тада сасвим млад и дугокос, свирао музику коју је компоновао на моје стихове. Сетила сам се како ме је тешио после свађе с другарицом. И колико ми помогао док сам плакала, кад сам први пут прочитала критику на свој чланак (од тада је прошло 10 година – девојке, не устручавајте се, настављамо да критикујемо!). И како ме је бранио у свађи са рођацима. Како је суботом спремао доручак и возио децу на тренинге, јер се мени тако спавало… Колико ћу времена и енергије потрошити да нађем човека који се тако добро љуби? – покуцали су из тајне собе. Ниједан мудар владар не занемарује глас опозиције, ако намерава да дуго остане на власти – само ћу вам то рећи.

Породица није родитељство. Родитељи могу да буду и самохрани. Породица није заједничко домаћинство, нити стратегија преживљавања. Пријатељи такође могу да живе заједно и пријатељи и да створе стабилну заједницу. Породица нису заједнички пројекти и хобији. Пројекте могу да стварају истомишљеници и колеге.

Породица је заједница мушкарца и жене, њихово узајамно срастање. Деца су у породици привремено – како су дошла, тако ће и отићи својим путем. А ми ћемо остати. Тужни, смешни, не баш најбољег здравља, са нешто мало успомена. Бавићемо се својим старачким стварима, подржавати једни друге. И када ми он буде рекао: Мрдај! – ја ћу му одговорити: Забога, не наваљујте! Ја сам пристојна, удата жена! Истина, вама се не може одолети! – И обоје ћемо се насмејати.

Аутор: Нина Архипова

Извор: uspesnazena.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама