Samovređanje
Kada osoba komentariše sebe i svoje postupke bilo naglas bilo „unutrašnjim govorom“, to nazivamo unutrašnji komentar, a kada na te komentare odgovara samoj sebi – unutrašnji dijalog. Na osnovu toga kako osoba komentariše sebe i svoje postupke, možemo da zaključimo kakav je njen odnos prema samoj sebi.
Tipična situacija u kojoj se otkriva nečiji odnos prema sebi jeste kada osoba komentariše neku svoju grešku ili neuspeh. Rezultati jedne ankete u kojoj su ispitanici odgovarali na pitanje: Šta kažete sebi kada pogrešite? – pokazali su da većina tada sebe diskvalifikuje kao osobu „govoreći“ sebi da su glupi ili nesposobni.
Kada nekome kažemo da je glupan ili nesposobnjaković, te etikete su uvrede kojima izražavamo da je data osoba nedovoljno vredno ljudsko biće – na taj način izražavamo prezir prema njoj. Kada to sebi govorimo, tada vređamo sebe izražavajući prezir prema sebi. Kao što prezir prema drugome jeste neprijateljsko osećanje, tako je i samoprezir neprijateljsko osećanje usmereno prema samom sebi – izražavanje neprijateljskog stava osobe prema samoj sebi.
Emocionalno pismeni ljudi znaju da razlikuju sebe od svojih postupaka, a greška je upravo neki pogrešan postupak koji je često proistekao iz neke pogrešne procene ili odluke. Ovakva osoba može da ima pozitivan i prijateljski odnos prema samoj sebi dok istovremeno ima negativan odnos prema svom postupku. Kada pogreši, ona ne dovodi u pitanje svoju vrednost i svoje samopoštovanje, već svoje razmišljanje o datoj stvari i svoje postupanje.
Jedino tako osoba koja se samopoštuje može da se distancira od svojih greški, da se zapita zašto je pogrešila i kako da sledeći put u sličnoj situaciji ispravno postupi. Razlikovanje sebe od svojih postupaka omogućuje joj da uči na svojim greškama. Ako ne pravi tu razliku, onda u takvim situacijama samo iznova potvrđuje svoju pretpostavljenu glupost i nesposobnost, to jest negativnu sliku o sebi.
Emocionalno pismena osoba se u takvim situacijama takođe loše oseća, ona se ili ljuti na sebe – jer je ljutnja zahtev za promenu ponašanja – ili se oseća krivom, što je takođe motiviše da odbaci dato ponašanje. I samoljutnja i osećanje krivice je motivišu na promenu i učenje.
Deca razmišljaju crno-belo – ili sam pametan ili glup, ili sam sposoban ili nesposoban – tako da kada pogreše, roditelji bi trebalo da ih uče da je postupak loš, a ne da je dete loše. Velika je greška kada roditelji uvredljivim etiketama „časte“ dete koje je nešto pogrešilo jer to kod njega stvara neprijateljski odnos samoprezira prema samom sebi.
Pozitivan, prijateljski odnos prihvatanja samoga sebe ne isključuje negativan odnos osobe prema onome što radi. To je nešto što bi trebalo učiti i sebe i ljude oko nas, a pogotovo decu.
Autor: Zoran Milivojević
Izvor: politika.rs