Суштина у учвршћивању позитивног понашања и превенције негативног је начин на који се комуницира и дају инструкције деци. Веома је битно да инструкције буду дате на ефикасан начин који саопштава детету тачно оно што се од њега тражи, у ком временском оквиру, и каква ће бити консеквенца за дететов одговор.
Важно је узети следеће смернице у обзир када желите дати добре инструкције деци са проблемима у понашању:
1. Јасно опишите жељену инструкцију, понашање, односно шта је потребно да дете уради и када то треба обавити. Па тако, уместо: „Сакупи књиге, Марко”, боље је рећи, „Марко, молим те сакупи сада књиге и стави их на полицу.”
2. Дајте једну по једну инструкцију, посебно када приметите да код детета постоји тензија. Када се деци да више инструкција истовремено, деца могу стећи утисак да могу бирати коју инструкцију да прво испуне. Понекад, они могу чак и заборавити или изабрати да неке или све инструкције и не испуне. Посебно у ситуацијама када постоји напетост, када је дете или родитељ изиритиран или изгубе стрпљење један за другог. Тада се обично препоручује да се дају једноставне и директне инструкције док тензија не падне. Нпр, ако од детета затражите да среди собу, уради вежбе и испуни свој дневник, дете ће пре обавити ове задатке ако се дају као три одвојене инструкције тако да је после сваке од њих задатак испуњен.
3. Нека инструкције буду сажете. Краће инструкције су лакше за памћење и разумевање. Пробајте да користите минимум речи неопходних да опишете задатак који треба испунити. Ако је потребан дужи списак инструкција које треба испунити како би се завршио задатак, искористите то као прилику за учење детета новој животној вештини.
4. Избегавајте да дајете инструкције у форми питања или сугестија. Ако сте одлучни да имате дете које прати инструкције, не дајте му могућност да каже „не,”, дајући инструкцију у форми питања. Не завршавајте захтев са “У реду (ОК)?” чиме бисте дали утисак детету да може да бира да ли ће га испунити или не. Нпр, уместо да каžете: „Хоћеш ли молим те да ставиш чашу на шанк?” Треба рећи: „Молим те стави чашу на шанк, сада.”
5. Поновите само једном инструкције са временским интервалом, пре него уведете консеквенце. Када родитељ понови инструкцију више пута пре него што заиста очекује да је дете испрати, деца тада уче да схвате мање озбиљно његов захтев да нешто треба урадити. Деца могу да сачекају да он повиси глас или им запрети консеквенцама пре него што испуне захтев. То може имати као последицу да тај родитељ постане фрустриран, чак и љут на такво понашање детета, а што може довести до негативне интеракције. Овај тип негативних интеракција се често јавља у породицама са децом са проблемима у понашању.
6. Дајте инструкције у позитивним терминима, кроз позитивне исказе. Уместо да кажете детету да нешто не ради или да престане са неким проблематичним понашањем, дајте му инструкцију шта треба да уради уместо тога. На тај начин, ми му помажемо да развија вештине и да негативно понашање замени позитивним.
Нпр, уместо да кажете: „Престани да гураш друга док стојиш у реду,” инструкција може бити дата као, „Станите у ред на раздаљини од дужине руку један од другог.” Шта више, наградите дете некако јер прати ваше инструкције. Обично похвалити га и рећи „Хвала ти што си тако послушан,” је адекватна реакција.
7. Користите инструкцију у едукативне сврхе. Родитељ може користити инструкције у форми правила да би поставиo границе у одређеним социјалним ситуацијама или интеракцијама, тако да дете може знати шта да очекује и које су консеквенце за не поштовање правила у тим ситуацијама. Корисно је тражити од детета да вас гледа у очи док понављате правила везана за социјалне ситуације пре него започне те активности. Нпр, пре него што се крене на неку активности ван одељења, родитељ треба да објасни детету која су правила и очекивана понашања у тој ситуацији.
Оно што се може сматрати универзалним правилом јесте постављање задатака детету с љубављу и поштовањем, са уважавањем дететове личности. Ово нарочито важи за децу са проблематичним понашањем, јер су то деца чије је понашање најчешће управо последица осећаја да нису довољно поштована.
Ана Калајџић, специјални педагог (дефектолог) и породични психотерапеут
psihoterapeut.ana@gmail.com