Седим у парку окружена групом трогодишњака, задужена да једно од њих сачувам и вратим кући. Слушам себе како понављам: стани, немој тамо, врати се, тише мало, не трчи тако брзо, сиђи, не отимај, није то твоје…а они се не обазиру, већ јурцају, смеју се, циче, падају. Срећни су, очи им се цакле, не знају за умор, не слуте да игри мора доћи крај. Они су вулкан непомућене радости, ведри извор који куља снагом, пресијава се и распршује на сунцу у хиљадама разнобојних честица.
А онда их ми васпитавамо. Намећемо им норме које важе у свету где живе. Кажњавамо их, саблажњавамо се и срамотимо када се одупиру, бацају по земљи у бесу, лупају рукама и ногама, урлају, измичући узди која им се намиче. Сматрамо да су боље васпитани ако су озбиљни, послушни, доследни, вредни, љубазни. Пре свега послушни. Јер од тога све почиње, од спремности да без протеста усвојимо правило. Томе их учимо. Да буду прихватљиви.
Не треба се смејати превише и без разлога. Може неко помислити да си нехајан или луд. Своје обавезе треба обавити на време, прво обавезе, па задовољство, а кад се обавезе умноже и немаш времена за било какво задовољство, не смеш се бунити, падати у депресију јер тако је свима, ваљда си одрастао, озбиљан и одговоран.
Ако се прихватиш неког посла не смеш га остављати, без обзира што ти је претежак и што ти пије крв, у супротном си размажен, ниси борац који је спреман погинути на бранику остварења задатог циља. Мораш бити вредан. Ни један дан не сме проћи без посла, раног устајања и трчања да се све обави, ма како био бесмислен тај посао. Најбоље је када си јавно вредан, када свима причаш колико си вредан, устајеш пре свих, пребацујеш лествицу у свим дисциплинама и жалиш се што то нико не примећује.
Обавезно је бити љубазан, чак и у ситуацијама када ти неко кида живце, када је одвратан, досадан, лажљив или покварен. Старији се слушају, без обзира да ли су старији по годинама, образовању, функцији или снази. Послушност се нарочито вреднује као покретачка снага народног просперитета.
И тако од насмејаних трогодишњака настају озбиљни одрасли људи, намрштени, са дистанцом, отмено уздржани, спремни за сваку заповест, незадовољни јер им живот није дао оно што су заслужили за сва та одрицања.
Васпитани су да буду несрећни јер им циљ није у садашњем тренутку, већ у потреби да се достигне зацртана будућност. Не могу уживати док све не ураде, док не отплате дуг себи, породици, кући, улици, држави и свему што их окружује. Морају лагати да би били прихваћени, крити своја осећања да не би били повређени. Зато се престану смејати, трчати без страха да ће се саплести, пасти, повредити. Околина и живот их науче да предвиђају препреке и тамо где их нема, па их то једе унапред, штите се и заграђују.
Тако почну старити, а век је свакоме различит. Неко остари са пет, а неко са педесет, неко никад. Зависи када је пристао да осмех замени обавезом и стрепњом. Престао да се смеје. Почео да слуша.
Аутор: Биљана Васић
Напишите одговор