У књизи ,,Језик око нас“ Иван Клајн наводи један пример незгодне језичке двосмислености. Била је нека дечја недеља, шта ли, па се појавила у сред’ Београда парола са натписом:
,,Нека деца у нашој земљи расту весело и безбрижно“.
„Која ли су то деца? – аутоматски би се упитао сваки пролазник пошто прочита ту реченицу: И тек после извесног размишљања схватио би да се њоме не указује на социјалне разлике, него се напросто изражава лепа жеља за празник.“ – пише Клајн.
Нека деца у нашој земљи имају за доручак безглутенске земичке са пршутом и чичоком; нека друга деца имају попару од хлеба ископаног из контејнера. Нека деца имају топле собе затрпане играчкама, нека друга деца имају промају у полусрушеној кући. Нека деца имају компјутере, ајподе, књиге, приватне часове, школице тениса, фудбала, пливања, језика, музичке школе, курсеве манекенства, глумачке радионице, певаонице, рођендаонице. Нека друга деца имају обавезу да у пластичној кантици донесу пасуљ из народне кухиње, да се старају о браћи и сестрама док родитељи иду у надницу или да скупљају стару хартију.
Нека деца за пунолетство добијају бесне аутомобиле којима газе неку другу децу, и бивају ослобођена одговорности. Нека деца похађају баснословно скупе приватне, интернационалне школе и приватне факултете – и добијају звучне дипломе. Нека деца премлаћују другу децу, упорно. Нека друга деца полећу са небодера у смрт. Нека стармала деца, поучена примерима из света одраслих, пишу петиције, снимају деградирајуће садржаје мобилним телефонима и покушавају да понизе и уклоне из свог света – неподобне.
Нека деца у Србији су паметна, талентована, заштићена и припремана за велика дела. Нека друга деца су аутсајдери од рођења без обзира на способности, јер никада неће имати могућности да их развију. Бесплатно школовање подразумева куповину уџбеника недоступних плитким родитељским џеповима, излете и екскурзије на које нека друга деца никада неће отићи.
Постоје деца у Србији која су болесна и чији редитељи немају новца за лечење. Постоје деца погрешне боје коже, хиперактивна или превише стидљива деца, деца која носе наочари, дебељуце, ,,женскасти“ дечаци, деца која немају довољно добру одећу или мобилни телефон. А нека деца су ужасно, ужасно сурова јер одрастају у сурово компетитивном свету који нема милости за различите, за неукалупљене, за неке друге.
Деца у Србији немају једнаке шансе. Сиромашна, болесна, деца са посебним потребама, деца мањинских група, посебно Рома, деца која се по било чему разликују – увек ће бити изложена подозрењу, презиру, често и злостављању. Олакшице које је држава некада обезбеђивала – бесплатно и свеобухватно лечење, јефтини или бесплатни вртићи који су у складу са родитељским радним временом, бесплатни уџбеници, пристојна социјална помоћ, дечји додаци, гратиси за екскурзије, стипендије за сиромашне ученике – укинуте су, драстично смањене или су предмет тешких злоупотреба. На силу се гура добро замишљена – али без логистике тешко изводљива – инклузија, која погођеној деци доноси више штете него користи.
Најлакше је окривити родитеље, просвету у колапсу, сиромашну државу. А шта ћемо са децом? Када неједнакост којом почињу животе буде систематски уграђена у друштво и они сами ће, узидани у њу, остати заувек грађани другог реда и родитељи неке друге деце.
Они ни по чему нису криви за свој положај, своју болест или сиромаштво, и не можемо опрати савест указивањем на то да су напросто лењи или неспособни. То су друштвене аберације и неправде које, кроз једну-две генерације, дају нове друштвене стратуме.
Тако ће углађена и уљуђена деца ратних профитера и корумпираних властодржаца која су на крвавом новцу завршила добре универзитете, бити послодавци и газде деце оне друге деце. И изгледаће као да је то непроменљива, не баш сасвим фер, али разумљива датост.
Зато се с времена на време дешавају револуције – и зато нисам гадљива на њих, бар не на оне које прокламују једнакост за све.
Аутор: Ива Радовић
Извор: direktnarec.rs